Kada se ovakve tragedije dogode, kao da sve na trenutak stane, jer od boli i tuge ne može da se pokrene.
Svako ljudsko biće u Srbiji, a i šire, osetilo je juče neopisivu tugu i na neko vreme bilo nesposobno da normalno funkcioniše.
Parališuća tuga, neverica, nemogućnost da se poveruje da je neko ko bi trebao da bude čovek, mogao da uradi nešto ovako monstruozno. Teško je podneti sada čak i pomisao da živimo i hodamo istom planetom sa monstrumima.
Slučajno sam danas naletela na jedan tekst na društvenoj mreži za koji mislim da sublimira ono što skoro svi sada osećamo. Ne znam ko ga je pisao, ali je osetio upravo ono što ja sada osećam.
Sve razumem…
Daleko bilo, nesreća može svakome da se desi…
Ja samo ne razumem,
kada si video to malo, slomljeno čedo…
Kako nisi kukao dok ne ostaneš bez glasa…
Ne razumem,
kako ti se mozak nije raspao u komade
kad si smislio da to maleno telo staviš u auto
i odvezeš daleko…
Kako ti se ruke nisu osušile,
dok si preko anđela stavljao smeće…
Jesi li disao ovih 10 dana
dok smo se svi molili da se Danka vrati kući…
Kako ti je kucalo to trulo srce…
(Nepoznati autor)
Počivaj u miru, malena, neka te anđeli čuvaju.
Danka Ilić (Foto: nova.rs)
