Skot Benet, novinar Fair Observera, napravio je veoma zanimljiv osvrt o onome što je nepovratno promenilo svet na više načina, pa evo tih redaka.

Nauka ima tendenciju da ignoriše nešto, dok se ne razvije jedinica mere. Koncept „granične korisnosti“, omogućio je ekonomistima da rebrendiraju svoju oblast iz političke filozofije, u nauku oslobođenu vrednosti.

2. decembra 1942. godine, skoro godinu dana nakon napada na Perl Harbor, naučna zajednica u Americi je bila u stanju velike anksioznosti. Fizičari su bili sigurni da je Hitlerova ratna mašina, koja je imala dve godine prednosti, na dobrom putu da razvije nuklearno oružje. Trkali su se u stvaranju prve kontrolisane nuklearne lančane reakcije. Ako američki naučnici to ne bi mogli da ostvare, bilo bi nemoguće napraviti sopstveno nuklearno oružje, a rat bi mogao biti izgubljen.

Radeći u tajnosti na nekorišćenom terenu za skvoš Stag Filed Univerziteta u Čikagu, naučnici, studenti i saradnici radili su danonoćno gomilajući grafitne cigle od 50 i 100 funti (1 funta = 0,453 kg) u masivno jezgro reaktora u obliku jajeta od 771 000 funti. Jednog snežnog popodneva 2. decembra, nekoliko desetina ljudi je nervozno gledalo kako su uklonjene kadmijumske šipke i aktiviran je prvi nuklearni reaktor na svetu. Bez ikakvog sistema hlađenja ili zaštite, bilo je moguće da bi prva fisija na svetu mogla da izazove i prvo nuklearno topljenje na svetu, tačno u centru kampusa.

U 15,25 h, škljocanje Gajgerovog brojača potvrdilo je da je eksperiment bio uspešan, proizvodeći otprilike dovoljno energije za napajanje jedne sijalice. Nije bilo klicanja, zdravica ili srdačnog tapkanja po leđima, iako su istraživači podelili bocu Kjantija u znak proslave. Studentkinja Leona Vuds opisala je raspoloženje u prostoriji rekavši da je u toj tišini bilo veće drame nego da su reči izgovorene.

Kasnije je ovo priznato kao možda najveći naučni eksperiment 20. veka, a vođa tima, Enriko Fermi, dobio je pohvale. Italijanskog fizičara koji je iskoristio svoje putovanje u Švedsku da prihvati Nobelovu nagradu kao priliku da pobegne od Musolinija i prebegne u Sjedinjene Države, njegove kolege zvali su „Papa“. Priznat alternativno kao „arhitekta nuklearnog doba“ ili „arhitekta atomske bombe“, mali je broj naučnika modernog doba koji se više od njega ceni. A sve se dogodilo upravo u kampusu Univerziteta u Čikagu, a gde će se Milton Fridman pridružiti fakultetu samo pet godina kasnije, 1946. godine.

Transformacija ekonomije iz filozofije u nauku

U XX veku, akademski svet je bio svedok više od jedne revolucije u nauci. Ova revolucija o kojoj će biti reči bila je revolucija na samoj granici nauke.

U akademskoj zajednici postojao je dugogodišnji jaz između egzatnih i humanističkih nauka iliti onoga što je nekada bilo poznato kao fizika i metafizika. Šta je razlika? Metafizika je proučavanje apstraktnih pojmova, kao što su biti i saznati – zašto smo ovde? Drugim rečima, to je filozofija, potraga za večnom istinom.

Fizičar Robert V. Vud zamoljen je jednom da održi „zdravicu“ fizici i metafizici. Vud je odgovorio opisujući fizičarevo putovanje od prvog naleta inspiracije. Kako je rekao, naredni korak je konsultovanje postojeće literature koja podržava tu ideju. Fizičar zatim pažljivo priprema eksperimente za testiranje ideje da vidi da li to ispitivanje može da opstane u laboratoriji. Konačno, ako se fizičareva ideja ispostavi pogrešnom, odbacuje se, a naučnik prelazi na nešto drugo. Na kraju, Vud je diplomatski sažeo razliku između fizičara i metafizičara: jedan ima laboratoriju, a drugi nema.

Ekonomija se nije uvek smatrala naukom. Kada je kasnih 1700-ih Adam Smit o tome pisao, njegova oblast proučavanja bila je poznata kao „politička filozofija“. Smit je nastavio tradiciju klasičnih filozofa poput Platona i Aristotela, koji su govorili o nekim od istih osnovnih ideja. U to vreme, ekonomija nije završila svoju metamorfozu od političke filozofije preko političke ekonomije do obične ekonomije. Ekonomija je bila direktno u metafizičkom području.

Međutim, u Smitovom filozofskom okviru bilo je i poimanje da je društvo živi organizam. Tada je bilo uobičajeno da se ljudska bića ne gledaju samo kao biološki organizmi, već se i kultura posmatrala kao vrsta organizma. U vreme posle Smita, politički filozofi su sve više videli da društva imaju ravnotežu i ekvilibrijum kao i ostatak prirode. Ovo verovanje u ravnotežu je jedan od glavnih stavova vere religije slobodnog tržišta. Klasični ekonomisti poput Smita i neoklasični sledbenici poput Miltona Fridmana usredsredili su se na određene zajedničke sličnosti ljudskih bića, da bi sugerisali da smo svi motivisani istim suštinskim zakonima prirode. Na ovaj način, ekonomija je počela da puzi od društvene nauke, filozofije, do stvarne nauke.

Ovaj proboj je doveo do onoga što je sada poznato kao Marginalistička revolucija. Kako je politička ekonomija ustupila mesto običnoj ekonomiji, svako ko je bio „neko“ počeo je da usvaja duh objektivnosti i nepristrasnosti, koristeći grafikone i složene jednačine, da bi precizno izmerili i odredili kako funkcionišu ekonomske transakcije.

Dok su se formirali prvi zeleni izdanci ove nove grane, istakao se Alfred Maršal, koga neki nazivaju i osnivačem moderne ekonomije. Maršal je svesno pokušao da oslobodi ovu oblast proučavanja njenih filozofskih korena i neguje novu nauku oslobođenu vrednosti. On je verovao da je moguće primeniti naučni metod i račun za merenje marginalne korisnosti. U ekonomiji, korisnost je korist koju neko dobija od prodaje proizvoda. Granična korisnost je način konceptualizacije te koristi u neku vrstu celobrojne ili merljive jedinice. (Nauka teži da se pretvara da nešto ne postoji dok se ne razvije neki način da se to izmeri.) Jednom kada su protoekonomisti Maršalove ere imali jedinicu mere za ekonomsku teoriju, postalo je moguće da počnu da prave predviđanja koja su se činila više naučnim i manje filozofskim.

Na isti način, rani marginalisti dolazili su iz širokog spektra političkih orijentacija. Na kraju su se kapitalizam slobodnog tržišta i marginalizam udružili da bi uspostavili ispravan način za proučavanje i razumevanje ekonomije.

Kada su marginalisti razvili čist način merenja ekonomskih teorija, došlo je vreme da počnu da mapiraju ekonomske zakone prirode. Na kraju krajeva, njihova disciplina mogla bi biti rigorozna i matematička kao termodinamika ili hemija. Demonstracija zakona ponude i potražnje sada je postala očigledna kao i Njutnov zakon univerzalne gravitacije.

Prvi nuklearni reaktor (Foto: energyencyclopedia.com)