Siguran sam da se mnogi ljudi osim mene sećaju, kada je Tamaš Korhec, kao predsednik Mađarskog pokreta, govorio protiv toga što je zavladalo partijsko zapošljavanje, koje je u mnogim slučajevima okosnica razvoja i napretka. Tada je stigao odgovor sa najvišeg nivoa, odnosno od Ištvana Pastora, tada predsednika Saveza vovođanskih Mađara, koji je rekao da ako se za isti posao prijave dve osobe sa istim sposobnostima, onda ne razume zašto odlučujući faktor ne bi bilo to ko ima, a ko nema partijsku knjižicu.
I tada je ovaj argument pucao na više šavova, jer je teško zamisliti da dvoje ljudi poseduje sve iste sposobnosti, a druga stvar je da u slučaju radnih mesta nije uopšte važna osoba, već partij(ska) knjižica.
Svojim ušima sam čuo razgovor u kom su na pitanje „koga ste primili u Gradsku kuću“ odgovorili „dva naprednjaka i tri SVM-ovca. Došli smo do te tačke da nadležni više ni lična imena ne izgovaraju, već imenuju stranke.
Situacija se ni od tada nije popravila, o čemu govori i ono što je rekao jedan bivši direktor kada je tražio svog naslednika:
-Ne figurira u materijalu konkursa, ali ja ipak da kažem da treba da uđete u stranku, jer se za lidere imenuju samo oni, koji imaju partijsku knjižicu.
Izgleda da je Laslo Vegel jako u pravu kada piše da bi „pomogao samo novi početak, konsenzualna manjinska politika koja važi za sve političke aktere, manjinski okrugli sto kao priprema za istinski nezavisne izbore za MNS, na kom akteri zajednički određuju pravila igre“. Ali, da li će išta od ovoga biti ili će sve ostati po starom i mi ćemo nastaviti da idemo putem, utabanim od 2007. godine?
Partijsko zapošljavanje još uvek vlada (Foto: nova.rs)
