Verovatno je u subotu uveče širom sveta bilo mnogo ljudi, koji su sumnjajući u sopstveno pamćenje, izvukli poneku kartu sveta, ne bi li se uverili: ne, Iran zaista nije sused Izraela. Nije baš uobičajeno (iako ima za to primera) da jedna zemlja napadne drugu koja nije u njenom neposrednom susedstvu, a Iran je  baš to uradio.

U subotu uveče, neprekidno su stizali izveštaji da je Iran pokrenuo veliki napad na Izrael: lansirali su nekoliko talasa dronova, a kasnije i robotske letelice i balističke rakete.

I dok je polovina sveta koja se malo razume u oružje zaleđeno zurila u ekrane, gledajući šta će se dalje desiti, iskusniji su se zavalili u fotelje sa izvesnim olakšanjem: „kamikaza“ dronovima Shahed 136, koji su u navećem broju bili lansirani, potrebno je devet sati da pređu razdaljinu između iranskog lansirnog mesta i bilo koje izraelske mete, malo boljim dronovima Shahed 238 treba dva sata, kao i krstarećim raketama Paveh 351. Balističke rakete su brže, dovoljno im je dvanaest do petnaest minuta – ali ih je Iran lansirao tek kada je ceo svet obratio pažnju na ono što se dešava. Uključujući i najviši vojni vrh Izraela, Amerike, Britanije, Jordana i drugih zemalja.

I tako, koliko god je zastrašujuće izgledalo na početku, kasnije je postalo toliko očigledno, da je to zaista bila operacija velikih razmera, koja je pokrenuta bez namere stvarne štete. Iliti „vojna operacija“. Zato što je (prema nedeljnim jutarnjim podacima) devedeset devet posto od sto sedamdeset dronova, trideset robotskih letelica i sto dvadeset balističkih projektila neutralisano i oboreno u sasvim pravo vreme, a van granica Izraela su ih još gađali i američka, britanska, jordanska PVO, razmeštajući širok spektar uređaja. Ukupno je pogodilo pet projektila, a koji su naneli manju štetu vazduhoplovnoj bazi, dok je baza u celini ostala operativna. Jedna devojčica je teško povređena, ali i njenu povredu je naneo geler protivvazdušne rakete.

Sve u svemu: Teheran je pokrenuo napad sa stotinama ozbiljnih projektila, što je rezultiralo time da će jednu pistu morati ponovo da asfaltiraju.

Onda koja je bila poenta ovoga? – mogli bismo da pitamo s punim pravom.

Na Bliskom istoku, jevrejsko – arapski sukob seže nekoliko hiljada godina unazad, a za to vreme su jedni drugima naudili dovoljno, da se više ne može ni postaviti pitanje „ko je počeo“. Shodno tome, odnos između Izraela i Irana nije prijateljski, a činjenica da je jedan od glavnih neprijatelja iranskog režima jevrejska država takođe ima višedecenijsku istoriju: Grupa koja pripada šiitskom ogranku islama, došla je na vlast u Iranu 1979. godine, koji je od prvog trenutka jednim od najvećih neprijatelja smatrao dinastiju koju su podržavale SAD, kao i njene „cionističke sluge“, Izrael, koji je 1967. godine zauzeo Jerusalim, treće najsvetije mesto u islamu. Teheranski režim je stoga sa entuzijazmom podržavao sve vrste arapskih grupa koje su delovale protiv Izraela, sa mnogo novca, obučavanjem oficira i organizacijom: Hezbolah i Hamas su stvoreni uz efektivnu pomoć iranskih ajatolaha, prema nekim analitičarima, primarni cilj iranskog nuklearnog programa je uništenje države Izrael.

Izrael očigledno nije sve ovo gledao skrštenih ruku: osim što se borio sa pomenutim terorističkim organizacijama, s vremena na vreme je činio poneku stvar da ometa nuklearni program: likvidirao je nuklearne naučnike, sabotirao rad objekata i na spektakularne, a i na manje spektakularne načine. Ideja da će iranske trupe doći iz susedne Sirije i napasti Izrael preko Golanske visoravni je stoga pokazivala sve manje šanse. Izraelski vazdušni napadi koje Tel Aviv redovno izvodi na različite iranske grupe, pošiljke oružja ili bilo šta drugo u Siriji, takođe imaju za cilj da to onemoguće.

Izrael je jedan takav napad izvršio i prvog dana aprila ove godine: bombardovali su konzulat pored iranske ambasade u Damasku. U napadu je ubijeno nekoliko visokih iranskih oficira.

Ozbiljnost stvari je bila povećana činjenicom da je Izrael napao područje diplomatske zaštite. Tako nešto je neoprostiv greh bilo gde u svetu, a svakako ne na Bliskom istoku. Ajatolah Ali Hamenej odmah se zakleo na osvetu.

S druge strane, Iran je takođe jako svestan da mu zapravo nije potreban otvoreni, štaviše rat sa više aktera: saveznici Izraela (predvođeni Sjedinjenim Državama) ne bi to pasivno gledali, ali ni okolne arapske zemlje (od kojih su mnoge takođe neprijatelji iranskog režima) ne bi bile srećne…

Tako je neko u Teheranu smislio ovu operaciju koju smo videli u subotu: izgleda da je Iran svim susednim zemljama danima ranije rekao šta se sprema, vest je preneta Amerikancima, koji su sve glasno upozorili da neće tolerisati eskalaciju. Onda, kada su se svi već temeljno pripremili, krenuli su Shahedi, koje su svi spremni čekali. Komadi neutralisanog iranskog oružja još su padali sa neba u nedelju u zoru, kada je iranski ambasador u UN brzo objavio: to je to sa njihove strane, oni su postigli svoj cilj, nemaju nameru išta više da urade.

Naravno, sada iz Izraela stižu obećanja da će se osvetiti, ali izgleda da i Vašington pokušava da reguliše svog saveznika.

Mnogi analitičari ističu da i Bajdenova administracija i izraelska opozicija to vide na sledeći način: Premijer Benjamin Netanjahu pokušava da ostane na vlasti kroz mnoštvo kriza, jer zna da većina Izraelaca želi da on ode sa vlasti ne samo zbog tužbi za korupciju koje mu vise nad glavom, već i zbog načina na koji je tretirao Hamasov napad 7. oktobra. Ovim analitičari objašnjavaju i bombardovanje Damaska, rekavši: Netanjahu je direktno hteo da izazove još jednu krizu kako bi još malo odložio kraj svoje karijere.

Ne budimo naivni: Iran je mogao da nanese pravu štetu. Izrael je takođe sposoban za ozbiljne kontramere. Za sada, vredi pratiti koliko je izraelska opozicija, koju podržava Vašington, u stanju da spreči Netanjahua da uradi nešto što bi rezultiralo eskalacijom.

Situacija nije bezopasna, ali se može reći da bi, sa izuzetkom nekoliko pojedinaca, većina aktera izbegla otvoreni rat. Pitanje je, da li se pojedinci mogu ukrotiti.

Sukob Irak – Izrael (Foto: shutterstock.rs)