U nedelju uveče održali smo prvo pripovedačko veče u Kući Klajn u Subotici. Prema našim planovima, organizovaćemo seriju razgovora pod nazivom Naše priče, svaka tri meseca, da se prisetimo onih sudbinskih događaja koji su odredili razmišljanje o samima sebi vojvođanskih Mađara, a koji su od tada postali sastavni deo sećanja naše zajednice. Ovde se dakle mogu predstavljati sve one priče koje su oblikovale naš identitet. U tom duhu, tema prvog razgovora je bilo NATO bombardovanje, koje je počelo pre dvadeset pet godina.
Vazdušni udari, koji su trajali sedamdeset i osam dana, počeli su 24. marta 1999. godine. Sećam se, išla sam u šesti razred i sa bakom gledala seriju Kolombo na TV-u, kada je na dnu ekrana počeo da izlazi natpis sa tekstom: „NATO je počeo da bombarduje Jugoslaviju.“ Tada je apsurd južnoslovenske svakodnevnice tokom skoro desetogodišnjeg rata postao moja normalnost: ja sam odrasla igrajući se prodavca novčanicama od milion dinara, misleći da su embargo kolači najukusniji slatkiši, odrasla sam tako što smo zimi u posetu rodbini išli sankama umesto kolima i u tome, da se zbog nestanka struje uveče kada rano padne mrak može lepo kartati i mogu se igrati društvene igre. Ali vest o bombardovanju me je iznenadila, možda zato što se rat od besmislenog ubijanja na dalekim ratištima, a za koje sam znala samo sa televizije, pretvorio u pravu pretnju koja mi je u svakom trenutku mogla oduzeti život.
I ja sam se na severu Bačke još ubrala u srećnike, pošto sam mogla da vidim „samo“ dim bombe spuštene na horgoški nadvožnjak. Kako nam je u nedelju uveče ispričala Petra Bakoš, predavač na univerzitetu i instruktorka joge, kao studentkinja u Novom Sadu, nije je dotakla prvo vest o vojnom udaru, već zvuk bombe koja je udarila u naftnu rafineriju. Dakle, mnogo se razlikovao u to vreme život stanovnika pokrajinske prestonice, meštana Subotice ili onih u gradićima pored Tise.
Druga dva učesnika u diskusiji, penzionisani novinar Janoš Nemet i filmski režiser Zoltan Šifliš (čiji je dokumentarac pod naslovom U viru takođe fokusiran na ovaj period), takođe su skrenuli pažnju na činjenicu da je raspoloženje javnosti baš zbog ovoga postalo antimađarsko: nije slučajno što su hoteli na Paliću bili puni gostiju sa juga, koji su se nadali da zbog prisustva mađarske manjine sever sigurno neće bombardovati avioni koji poleću iz vazdušne baze Tasar.
Međutim, to su samo događaji o kojima već dosta znamo iz ondašnjih novinskih članaka, a zaista me zanimaju ljudske priče iza njih, odnosno usmena istorija. Priče, kakve na primer, Oto Tolnaji često uključuje u svoje romane da bi oslikao lokalne boje snažnim potezima kista. Poput operatera sirena iz Pompejskih ljubavnika: „Šanji je upravljao sirenom na Paliću. Cela porodica je bila ponosna na njega. Naročito je njegova slepa majka čekala da se oglasi sirena. Kada se oglasila, uvek se pridigla u krevetu u sedeći stav. Šanji pritiska sirenu – rekla je podižući kažiprst. I njen unuk, Tibi, bio je aktivan, stalno dežuran. Ali on je bio aktivan u grupi koja je jurila pokretne radare. Ako su u nekoj slepoj ulici naišli na auto radar – a ona su se uglavnom skrivala po slepim ulicama, ali su ih nalazili i u dvorištu vrtića, na grobljima i igralištima, ponudili bi vozača rakijom, pokušali da ga na taj način namame da se odveze od nas, makar iz dela Palića zvanog Oliverfalva. Ako nisu imali uspeha sa rakijom, izvadili bi bocu sa benzinom… Šanji je pričao da je jednom zamalo nagrabusio (posle je morao da napiše dugačak izveštaj). Ceo dan se muvao u blizini sirene. Ali kada je počeo da zvoni telefon u štabu, Šanji je baš dobio proliv i jednostavno nije mogao da podigne slušalicu. Dok se pridigao, telefon je utihnuo. Nije bilo vremena za zezanje. Kod kuće, pričale su žene, njegova majka se već pridigla u krevetu. Čujem tutnjanje, rekla je. A moj Šanjika nije stiskao sirenu! Ali u poslednjem trenutku je ipak pritisnuo. I zaista, leteće mašine su već bile iznad Palića. Tada su bombardovali kiosk pored Kanjižanskog puta. Možda su u tu trafiku sakrili radar? Ili je iza trafike bio radarski automobil?“
Uzbuđuju me dakle, priče iz kojih se može zaključiti kako su ovi događaji povezani sa činjenicom da vojvođanski Mađari često sami o sebi misle kao o onima koji bi se i na Marsu snašli. Kao što se sećamo i jednog od heroja bombardovanja: Zoltana Danija iz Skorenovca, koji je svojom raketom oborio američki stelt lovac i uspeo da zabeleži najveći uspeh jugoslovenske odbrane.
Ali zašto imamo potrebu da ove priče pričamo? Zato što je čovek „životinja koja priča priče. Gde god da ide, ne želi za sobom da ostavi zamućenu vodu, niti prazan prostor, već utešne bove priča i turističkih znakova“. (Graham Swift)
To filozof Laslo Tengelji ovako objašnjava: „Možemo ostati sami i da ne ostanemo isti kao što smo bili; […] nije postojanost naših osobina, čvrstina našeg karaktera, niti nepromenljivost naših uverenja ono što čini da ostanemo svoji, već da se sve transformacije koje prolazimo u životu mogu ispričati u okviru jedne jedinstvene priče.” To je ono što nazivamo narativnim identitetom, a što smo zdraviji, manje je laži, ćutanja i praznina u toku naših priča.
Emeke Berenji
NATO bombardovanje SR Jugoslavije (Foto: militaryshop.rs)
