Pre godinu dana, 3. maja, zastao nam je dah. Onda smo se borili da udahnemo 4. maja, kada je došlo do još jednog masakra, posle onog masovnog u školi Vladislav Ribnikar. Ukupno njih devetnaest je poginulo, osamnaest povređeno tokom dva dana, a u dušama onih koji su tangirani do dana današnjeg je ostala praznina, svedoci su još uvek deca, mnogi od njih svakodnevno ulaze na vrata u istu onu školu u kojoj se tog 3. maja dogodila nesaglediva tragedija. Ko zna da li su imali prilike da se isplaču, da urlaju, kako sve ovo nikako nije u redu, da li je neko čuo njihov vapaj za pomoć, da ne žele da odrastaju u ovakvom društvu, da ne žele ovakve odrasle oko sebe.

Uzalud demonstracije, uzalud vapaji za pomoć, da Srbija mora da stane. Srbija nije stala, nije utihnula da bismo čuli unutrašnji glas, da se iskreno suočimo sa samima sobom: društvo je u celini odgovorno za ono što se dogodilo i samo smo mi, odozdo, mogli da pokrenemo promenu.

Toliko toga je izostalo, što bi bio pravi, vredan odgovor na tragediju, koju je sebi teško objasniti i sada, godinu dana kasnije. Izostao je pravi dijalog, to, da se prepustimo pravim stručnjacima, da bismo uvideli da sa ovim ne možemo više sami da se nosimo. Nisu formirani pokreti ili udruženja koja bi pokrenula stvarnu promenu i počela da leče naše rane. Ne samo one rane nanete onim što se dogodilo 3. i 4. maja, već i sve one koje smo mi, naši roditelji i dede i babe zadobili počev od devedesetih godina, a koje su nam namerno ili nenamerno nanete, a sa kojima se zapravo nikada nismo suočili.

Svakog dana krenemo, jer živeti se mora. Ono što je bilo, prošlo je. To govorimo sebi, sve će biti u redu. A problemi i neprerađene traume ostaju ispod tepiha, gde smo ih pomeli. A ostala je i nerešena tenzija. Pitanje je, kada će i kako ponovo eksplodirati.

 

Adi Endre

Pod udarcima

Izgubiti bitku jedva vođenu:

Ne krasi nam čelo

Krv- slava pada heroja

I ne možemo pogledati u Nebo s prkosom:

Bilo nas je malo,

propali smo i kraj.

 

Pa ipak – kakva čudna zemlja –

U očima opet prkos,

Obrazi se udrvene

I u jezivoj, zagrobnoj tišini

Ponovo je odlučan,

mađarski svet.

 

Tako je to ovde vekovima:

Ovog ugruvanog, razbijene glave Mađara,

Uvek su udarci štitili,

Posle prebijenih hvala, slomljenih snova:

Stajao je još uspravniji.

 

Našu malu vojsku pretukli su

I ta čudnost je na nas nametnula sve terete života.

I zato što su se svi gresi na nas obrušili,

Biće ovde ponovo života.

3. maj, tragičan dan za Srbiju (Foto: n1info.rs)