Čovek krene tragom jedne fotografije objavljene na onlajn forumu. Zatim pronalazi dalekog rođaka i neispričanu priču o herojstvu, patriotizmu, hrabrosti i suprotstavljanju nadmoćnim nemačkim snagama. A protagonista priče zaslužuje da ga zemlja i svet upoznaju posle više od osam decenija.
Evo i priče.
FOTOGRAFIJA NA JEDNOM ITALIJANSKOM INTERNET FORUMU
Često mislimo da poznajemo istoriju. Što je tačno. U velikim crtama. Ko je objavio rat, kada i zašto. Ko je šta okupirao, ko je bio izdajnik i mesta i godišnjice raznih mirovnih sporazuma. Ali nikada ne znamo odakle se može pojaviti priča. Ona, koja nije u istorijskim knjigama, ali upravo iz takvih ličnih priča, poput ove, možemo zaista osetiti te događaje.
Petar Bajtajić (Foto: privatna arhiva)
Kao što sam već pomenuo, bio je to jedan porodični ručak. Jedan od mojih rođaka mi je pokazao objavu na italijanskom vojnom forumu. Objava je bila o izvesnom Petru Bajtajiću, koji je pao boreći se protiv Nemaca na početku Drugog svetskog rata, kada su nacističke snage napale Kraljevinu Jugoslaviju. Pored sličnosti imena, ako sam i imao ikakve sumnje u vezi srodstva, fotografija ih je otklonila. Mladić koji je bio na fotografiji, jako je ličio na mog oca. I to je bilo dovoljno da započnem istragu.
MAĐAR SE ZALJUBLJUJE
Otac Petra Bajtajića bio je Andraš Bajtaji, koji je živeo u Bačkim Vinogradima. Moj otac ga se još uvek seća. Kretao se po zemlji kao železničar i tako je upoznao Zorku Dragojević, koja je radila kao učiteljica u Crepaji, u Južnom Banatu. Iz ljubavi se izrodio brak, Andraš je prešao u pravoslavnu veru i promenio ime u Andrej Bajtajić. Imali su šestoro dece, od kojih je jedno bio Petar, koji je rođen 12. aprila 1919. godine u Vršcu.
Pohađao je Kraljevsku vojnu akademiju, a zatim služio u Vojsci Kraljevine Jugoslavije. Po izbijanju rata u aprilu 1941. godine, bio je sa svojom jedinicom stacioniran u Šapcu, u činu poručnika.
SCENE DIVLJEG ZAPADA: VOZ, KAFANA, BARIKADE
Nemačke trupe su prethodno, 7. aprila bombardovale iz vazduha fabriku vreća u Mladenovcu i železničku stanicu. Krenule su iz pravca Topole 12. aprila na varošicu, gde su Petar Bajtajić i njegovi saborci imali zadatak da zaustave osvajače.
Bajtajićevi su izvukli železničke vagone na šine, na ulazu u grad, kako bi usporili nemačko napredovanje. Uspeli su u svom naumu, jer su Nemci koji su stizali železnicom tu morali da se zaustave. U međuvremenu, branioci su se zabarikadirali u kafani iznad pruge, koja se zvala Balkan, koristeći tamošnji bilijarski sto.
Kada su zbunjeni nemački vojnici izašli iz vagona i okupili se oko rampe, Petar je sa prozora kafane iz mitraljeza počeo da puca na njih. Nije poznato koliko je nemačkih vojnika usmrtio, ali prema sećanjima, najmanje 15-16, „tela su ležala na gomili“. Međutim, Petar je takođe ranjen tokom akcije. Pokušao je da se povuče duž pruge, ali je nažalost preminuo od zadobijenih rana.
U ovoj bici je poginulo 63 preostalih vojnika Kraljevske jugoslovenske vojske. Nemački gubici su bili slični, s tim da su izgubili i četiri tenka. Naravno, šačica branilaca nije imala nikakve šanse protiv nacističke ratne mašinerije i toliko nadmoćnije sile. Još tog dana su zauzeli grad.
(NEDOSTOJNO) SEĆANJE NA HEROJE
Petar Bajtajić je služio u Kraljevskoj vojsci pre Drugog svetskog rata. U vreme kada Dražin četnički pokret još nije bio formiran na Ravnoj Gori, niti su partizani pokrenuli svoj ustanak. On je bio samo vojnik koji je služio svojoj zemlji.
Spomenik Petra Bajtajića (Foto: privatna arhiva)
Verovatno je zato njegovo ime potonulo u zaborav. Da je neki ideološki pokret video da može da profitira od njega, veovatno bi mahali sećanjem na njega kao krvavim mačem. Mislim da je posle smrti najbolje prošao ovako, čak i ako je uvredljivo kako se odnose prema uspomeni na njega u Mladenovcu. Jedna neasfaltirana ulica na obodu grada nosi njegovo ime, a koje su još i pogrešno pisali kao Petar Bajtagić, a ima i nadgrobni spomenik na mesnom groblju. Gde se svakog aprila obeležava pomen na njega. Ko? SUBNOR, dakle mesna organizacija Udruženja boraca Titovog oslobodilačkog pokreta.
S vremena na vreme, u gradu se javlja ideja da Petar i njegovi saborci, koji su bili prve žrtve Drugog svetskog rata na teritoriji tadašnje Kraljevine Jugoslavije, dobiju spomenik. Nije bilo pravog napretka po tom pitanju, ali možda to i nije loše.
Meni je već i to dovoljno, što je nekoliko ljudi pročitalo ovaj tekst, koji govori o herojskom stavu malog čoveka u vremenima krvoprolića. Ja sam i pored toga što je možda nepoznat drugima ponosan, što sam pronašao rođaka koji je uprkos teškoćama, uvek stajao na strani dobra. Izuzetan po ljudskosti.
Dragi moj rođače Petre!
Počivaj u miru!
Poručujem ti: Krv nije voda!
Kornel Bajtaji
