Za sve one koji prate (i) mađarsku unutrašnju politiku, nije iznenađenje što ove godine izostaje uobičajeno letnje zatišje usled nedostatka interesovanja javnosti. Iako su jul i avgust nekada bili vreme letnjih odmora, kada je većina ljudi prirodno manje marila za politiku, javni život ( period koji štampa rado naziva zatišjem pred buru), budući da su odlazak na odmor, opuštanje ili boravak na plaži daleko uzbudljiviji načini provođenja vremena od slušanja političara i analitičara, ove godine se odvijao drugačije.

Iako, zahvaljujući proteklih šesnaest godina – kada je Fides bio na vlasti i činio sve što je mogao da javni život stalno bude u pokretu, moglo se praktično odviknuti od navike Velike Letnje Dokolice, s obzirom na to da je uvek bilo razloga za brigu, strepnju ili bes – a nismo se baš navikli na onu vrstu zakonodavne poplave koja danas odlikuje Mađarski Parlament. Iako se sada svake nedelje donose zakoni koji utiču na svakodnevni život ljudi, parlamentarni okršaji se ne odvijaju u nekoj apstraktnoj ravni ideja, protiv zamišljenih neprijatelja ili plodova noćnih mora izazvanih lošim varenjem, već kroz raspravu o stvarnim, opipljivim pitanjima. To je Mađarima neuobičajeno, a još je neuobičajenije taboru Fidesa, koji se sve više osipa. Ako tome dodamo i to da je ovaj tabor izgubio ne samo svoj svakodnevni izvor strepnje već i medijski kompas koji im je uvek pokazivao čega se u svakom trenutku treba plašiti, možda možemo razumeti zašto su s tolikim očajem iščekivali ovogodišnji Tušvanjoš. Onu manifestaciju na kojoj Viktor Orban, lider Fidesa, svake godine provodi dosta vremena lepo, nadugačko objašnjavajući svojim pristalicama šta tačno treba da misle o raznim pitanjima i „koji je put napred“.

Dakle, tvrdo jezgro Fidesa je i ove godine s nestrpljenjem iščekivalo Tušvanjoš, čekajući da se Orban vrati sa Svetskog prvenstva i kaže im šta da rade, šta da misle i kako da se osećaju.

I Orban se zaista i pojavio i održao Govor. Bio je baš podugačak, ali i dosadan. Iz njega se ispostavilo da se Orbanova strategija svodi na čekanje – nadu da će se nešto već izdešavati, a da će se Fides potom vratiti. To jest onda, ako se stanje mađarske ekonomije dovoljno pogorša i ako Peter Mađar bude dovoljno loše upravljao. Onda je nekako u ovo upleo Mađarsku Sovjetsku Republiku (pažnja, izvadite knjige iz istorije!) i u suštini sugerisao da će za nešto manje od sto trideset tri dana (koliko je trajala Mađarska Sovjetska Republika) Tisa potpuno propasti, a zatim će ponovo doći njegovo vreme (Orbanovo), pa će on uredno poništiti sve što su ljudi poput Petera Mađara u međuvremenu izmenili i svetski poredak će biti uspostavljen.

Pokušao je ponovo da rasplamsa stari žar, govoreći stvari poput „nema vremena ni da se shvati zašto su se glasači okrenuli od Fidesa, umesto samokritike i opozicione politike, sada je potrebna politika otpora“, ali i preko toga je ovlaš prešao, nije pružio jasne smernice po tom pitanju, a koje su se od njega očekivale.

Bilo je tu još toga, vođenog gotovo istom logikom. Glavna pouka čitavog govora jeste da je Viktor Orban na parlamentarnim izborima u aprilu izgubio ne samo vlast, već i kontrolu nad ljudima. Čak i njegovim najvatrenijim pristalicama teško je da ubede druge kako je u planinama Transilvanije izrečen genijalan uvid u filozofiju sveta.

Oni koji nisu bili toliko zaslepljeni uvideli su da se Orbanova stvarna moć krila u njegovom položaju. Tačnije, u činjenici da je bio u poziciji da nagrađuje i preti. Da deli povlastice onima koje je smatrao dostojnim, a da zastrašuje, a ponekad i fizički neutrališe, svakoga ko nije igrao onako kako je on svirao. Kada su mu i šargarepa i štap iskliznuli iz ruku, na govornici nije ostalo ništa osim jedne ostarele zvezde, koja nije istinski ni razumela šta joj se dešava i šta se zbiva oko nje. Pa ipak, imao bi čime da se bavi. Baš pre objavljivanja našeg lista, stigla je vest da je, prema proračunima 24.hu, ukupna neto imovina Orbanovog poslovnog carstva premašila 70 milijardi forinti do kraja 2025. godine. To je jednako približno 200 miliona evra. Razmislimo: dvesta miliona evra. I sve to uprkos činjenici da ukupna imovina koju poseduje zajedno sa suprugom iznosi svega pet miliona forinti. I iako se kompanije vode na tatu, mamu i zeta, to ipak pokreće pitanja poput: „Kako to tačno funkcioniše?“ …

Tušvanjoš je takođe pokazao i da nije samo Orban propustio da shvati koliko se svet promenio. Ni političari mađarske nacionalnosti iz Vojvodine, okupljeni na planinama Translivanije, nisu istinski razumeli novu eru. Možda je tome doprinela domaća atmosfera ili navika, ili nedostatak političke vizije, ali reči političara SVM-a otkrile su da oni jesu svesni promena, ali ne znaju kako da se postave prema njima. Nedostaje im kapacitet za kreiranje političke strategije i obnovu, pa se – u nedostatku bolje opcije – drže utabane staze i nadaju da će se stvari nekako rešiti.

Ipak, neka to bude njihova briga. Ono što mi treba da uradimo je da budemo načisto s tim.

„Kojim putem napred?“ – Viktor Orban u Tušvanjošu  (Foto: index.hu)