Čitav život među oblicima U ateljeu bračnog para Vekonj iz Subotice, šest decenija stvaralačkog rada, zajedničkih inspiracija i novih planova ispisuje priču o višedecenijskoj umetničkoj saradnji

Atelje keramičara Lajoša Vekonja i njegove supruge, tekstilne umetnice Iren Vekonj Oltvanji, čuva plodove gotovo šezdesetogodišnjeg stvaralačkog rada, a svaki kutak ovog prostora prožimaju prijatna atmosfera minulih vremena i savremene umetničke forme. Tokom proteklih decenija, stvaralački rad ovog umetničkog para postao je tesno isprepletene, pri čemu su oblikovali, dopunjavali i usavršavali rad onog drugog. Tokom godina, ovo je rezultiralo brojnim samostalnim i grupnim, kao i zajedničkim izložbama.

Iren se još kao dete zanimala za tekstil, pa se nekako podrazumevalo da školovanje nastavi na smeru za tekstil u Srednjoj školi za primenjenu umetnost i dizajn u Novom Sadu. Lajoš se pak sa umetnošću keramike prvi put susreo sa trinaest godina, kada ih je nastavnica likovnog, Magda Almaši, nekoliko puta odvela u posetu grnčaru u Bačkoj Topoli. Nakon toga je i on izabrao srednju školu primenjenih umetnosti, tačnije smer za keramiku. Bračni par se i upoznao u toj školi, ne sluteći da će im se životi i umetnički rad vremenom ispreplesti. Nakon srednje škole su oboje stekli diplome iz pedagogije na višoj školi, tako da ih povezuje i nastavnička profesija.

Kao umetnički bračni par, oni pružaju podršku jedno drugom, ali istovremeno su jedno drugom i kritičari. Svaki umetnik je sklon da sumnja u samog sebe, smatra Lajoš, a mišljenje one druge osobe je često preko potrebno. U njihovom slučaju, oboje poseduju umetnički senzibilitet i profesionalno oko za estetiku, forme i motive, što im omogućava da značajno pomažu jedno drugom.

-U početku smo živeli u stanu, a najveći problem nam je bio to što Lajoš nije imao atelje, iako je već počeo da stiče slavu. Ja sam u to vreme radila kao dizajner u ondašnjem „Željezničaru“, a kad god mi je to vreme dozvoljavalo, bavila sam se i slikanjem na tekstilu. Lajoš me je podsticao da s vremena na vreme učestvujem na pojedinim grupnim izložbama sa svojim radovima, ali sam time počela zaista aktivno da se bavim tek nakon što sam otišla u penziju. Bilo je perioda kada sam provodila dva ili tri meseca radeći na jednom komadu svile, ali sam kao penzionerka konačno mogla da posvetim dovoljno vremena umetnosti. Sećam se i vremena kada smo još bili mladi i imali galeriju u Grožnjanu. Lajoš je tamo tokom leta radio i prodavao svoja dela, dok sam ja ostajala ovde, kod kuće, zbog posla i uzgred se bavila izradom tekstila. Za razliku od supruga, ja nisam mogla celo leto da provedem tamo  – priseća se Iren tih ranih dana.

Nakon što im se rodio sin, Iren je porodicu stavila na prvo mesto, što je njen kreativni rad ponovo potisnulo u drugi plan. Kako i sama primećuje, kada se osvrne unazad, mogla bi da prebaci sebi ili sudbini što nikada nije mogla u potpunosti da se posveti slikanju na tekstilu. Ipak, to je tako bilo ispravno i ni danas ne bi postupila drugačije. U svakom slučaju, Iren nema razloga da se stidi, jer su njeni tekstilni radovi bili predstavljeni na brojnim grupnim izložbama. Imala je i sedam samostalnih izložbi, a izlagala je i zajedno sa suprugom. Šira javnost je najskorije mogla da vidi prepletanje njihove umetnosti u jesen 2025. godine u Novom Sadu.

Život im je dodatno otežavala činjenica da je Lajoš u početku dobio posao kao nastavnik likovnog u Somboru, dok je Iren posao vezivao za Suboticu. To je promenilo kada se Lajoš preselio za Suboticu.

Gospođa Vekonj je pet godina radila kao koordinator publike u Narodnom pozorištu u Subotici, nakon čega je deset godina provela na poslovima vezanim za samoupravljanje u Zajedničkoj službi za samoupravljanje i interesne zajednice društvenih delatnosti u Subotici. Tek nakon toga je počela da radi kao nastavnica, da bi tu i ostala 25 godina.

Tokom godina se rešilo i pitanje radionice, jer su uspeli da kupe kuću u kojoj i dan danas stvaraju.

-Ova kuća ima divnu atmosferu, jednostavno je divno ovde stvarati! Ovde svoja dela kreiramo od sredine osamdesetih godina prošlog veka. Pošto toliko volimo ovu kuću, leti smo uglavnom ovde. Srećom, uvek smo umeli da organizujemo i svoj porodični život, ruku na srce, mom umetničkom radu jeste posvećeno više vremena i prostora, ali mislim da smo uspeli da pronađemo ravnotežu. Pored odgajanja deteta smo i radili, stvarali, a i pomagali svojim roditeljima. Ja sam dvadeset pet godina posećivao umetničke kolonije, te sam se obreo i u Malom Iđošu, Kečkemetu, Lendavi, Makou, Targu Sekujesku i Feketiću. Imao sam šesnaest samostalnih izložbi, moji radovi su bili izloženi na stotinama grupnih izložbi, a supruga i ja smo tokom godina priredili i tri zajedničke izložbe. Bili smo zauzeti, ali smo nekako uvek imali vremena za sve. Prvi period moje umetničke karijere je takođe bio veoma plodan. Tada sam stvorio mnoga dela, ali otkad sam 2008. otišao u penziju, usledile su fantastične godine, jer sam se potpuno posvetio umetnosti, baš kao i moja supruga. Oboje smo postigli profesionalni uspeh. Iskreno se divim Iren, jer iako postoji mnogo umetnika koji se bave tekstilom, smatram da su ozbiljni apstraktni motivi koje ona stvara zaista jedinstveni. I dan-danas ona poseduje znanje, marljivost i hrabrost da ih stvara – priča Lajoš.

Kako Iren kaže, slikanje na svili, a naročito izrada unikatnih, ručno oslikanih marama i šalova, nekada je bilo popularnije. Ona se i danas seća vremena kada je dobila porudžbinu da izradi 65 marama kao poklone povodom Međunarodnog dana žena. Ali je ovako nešto nestalo gotovo preko noći, jer su se pojavili jeftini kineski proizvodi i više nije bilo potažnje za unikatnim komadima. Sada je slikanje na tekstilu više hobi. Otkrila nam je i to, da iako je tokom proteklih decenija istraživala brojne teme, uvek su je privlačile apstraktnije kompozicije. Budući da oblike i boje prvo planira na papiru, a zatim na osnovu tih nacrta kreira tekstilne komade, njena umetnost se ne ogleda samo u tkaninama, već i u slikama i grafičkim radovima.

I Lajoš se oprobao u slikarstvu, pa se tako pored njenove umetničke keramike i skulptura u radionici nalaze i neke od njegovih slika i crteža. Na platnu najčešće prikazuje iste apstraktne kompozicije, koje je prethodno stvorio u keramici.

Lajoš je već devet puta posetio umetničku koloniju u Makou, gde se oprobao ne samo u vajarstvu, već i u slikarstvu. Upravo u Makou su se rodile statue mađarskih svetaca, uključujući i onu Svetog Ištvana, kao i mnoge druge biste i reljefe. Iz njegovih ruku je proizašlo ukupno petnaest varijacija lika Svetog Ištvana. Lajoševa keramika krasi mnoge domove, ali se njegovi radovi mogu naći i u brojnim institucijama i umetničkim kolonijama. Štaviše, realizovao je i značajnu porudžbinu za velike ukrasne tanjire za Andreu Magori iz Makoa, projekat na kom je radio punih dvadeset godina.  Izradio je 15 komada, projekat koji je prerastao u seriju posvećenu znamenitim ličnostima Mađarske.

-Umetničke kolonije su bile veoma inspirativne, upravo tamo sam istinski upoznao materijale, teme i tehnike i smatrao sam to vreme veoma dragocenim, iako uslovi nisu uvek bili idealni. Tokom dvadeset pet godina posetio sam mnoštvo takvih kolonija. Kolonija u Makou mi je pružila snažan podsticaj, baš kao i Lendava, gde sam radio sa glinom iz ciglane i stvarao objekte velikih dimenzija. Zatim sam dospeo i u Međunarodni studio za keramiku u Kečkemetu, gde sam se upoznao sa pirogranitom i porcelanom. Inspirisan time, počeo sam da izrađujem i nakit, budući da me je moda oduvek zanimala. Takođe sam stvarao i figurativna dela i vajao mitološke likove. Na zahtev Udruženja kolekcionara iz Subotice, dizajnirao sam porodični grb i spomen-medalju dr Mihalja Prokeša, ali mi je upravo apstrakcija donela istinsko priznanje.

U poslednje vreme retko stvaram upotrebne predmete poput činija, vaza ili lampi, jer se sada više okrećem čistoj umetnosti. Vodi me želja za obnavljanjem, dok inspiraciju tražim u svetu oko sebe i u prirodi. Uvek eksperimentišem, uklapajući u svoje kompozicije delove porcelana, elektronske komponente, staklo u boji ili na primer naplavinu pronađenu na obali Dunava. Uživam u igri formama i oblicima, ali sam takođe stvorio i mnoga dela sa mađarskom tematikom, zahvaljujući umetničkoj koloniji u Makou. Tamo smo dobijali zadatke zasnovane na mađarskim motivima, a te teme su doprinele jačanju mog mađarskog identiteta. Verovatno mi nikada samom od sebe ne bi palo na pamet da izradim statutu Svetog Ištvana ili kraljice Gizele. Ipak, podstaknut, stvorio sam brojna dela na tu temu, kao što sam već i pomenuo – priča nam umetnik.

U ranoj fazi svog stvaralaštva, Lajoš je dela izrađivao od elemenata oblikovanih na grnčarskom točku, ali je prelaskom na glinu sa šamotom promenio i tehniku, budući da taj materijal nije pogodan za takvo oblikovanje. Figure prvenstveno sklapa od ravnih delova i komponenata, stvarajući tako oblike koji ne kraju nose tragove uticaja narodne umetnosti. Uživa u stvaranju kako skulptura, tako i nefigurativnih umetničkih keramičkih dela. Potonje je za njega pravi izazov, jer je mnogo teže realizovati nešto apstraktno, ali kako i sam kaže i sa svojih osamdeset godina je pun ideja. Trenutno radi na dve statue Svetog Ištvana i želeo bi da izradi i nekoliko varijacija činija, čiji originali su dospeli u Ameriku. Takođe želi da svojoj seriji bareljefa sa prikazima likova iz grčke mitologije doda još dela.

Lajošev umetniči rad doneo mu je brojna priznanja i nagrade. Između ostalog, 1999. godine je osvojio nagradu Umetničke kolonije u Makou za skulpture Svetog Ištvana i kraljice Gizele, a 2011. godine mu je dodeljena nagrada „Velika zlatna forma“ na 21. Izložbi udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine u Novom Sadu. 2019. godine mu je isto udruženje dodelilo nagradu kao profesionalno priznanje za izuzetan rad, kontinuirano stvaralaštvo i zalaganje za jačanje sekcije za keramiku. Za svoj celokupni rad i umetnička dostignuća dobio je nagradu „Pro Urbe“ 2017. godine, a 2024. i nagradu za životno delo Udruženja primenjenik umetnika i dizajnera Vojvodine. Kako i sam kaže, pričinjava mu veliko zadovoljstvo što su vrednost njegovog rada i umetnosti prepoznati, ali ipak najveću sreću oseća prilikom stvaranja, onog trenutka kada sve drugo ostavlja po strani i potpuno se posvećuje onom na čemu trenutno radi.

Lajoš duboko žali zbog nedostatka prostora za izlaganje u Subotici. Više ne mogu da izlažu ni u Mađarskoj kući niti u Subotičkom muzeju, pa se čak ni izložbena sala u Gradskoj kući, kao ni prostor ispod tornja, ne mogu koristiti u tu svrhu, već zvrje prazni. Kako je istakao, ni Mađarski nacionalni savet ni grad ne obezbeđuju umetnicima ni ateljee ni mogućnosti za izlaganje, iako bi bilo od ključnog značaja okupiti umetnike, baš kako je to bilo u prošlosti. Lajoš kaže da strategija za oblast likovnih umetnosti nije sprovedena ni nakon tri godine. Štaviše, zbog nedostatka izložbenog prostora, vreme posvećeno stvaranju nema neku veliku svrhu, jer nema mesta gde bi se radovi predstavili, a mladi umetnici ne dobijaju nikakve prilike.

-Ovo je jedna veoma zanimljiva umetnička forma. Šteta je što polako nestajemo, jer je reč o skupoj profesiji, a mladi se radije okreću grafičkom dizajnu i slikarstvu. S obzirom da je Subotica grad keramike, dom nekadašnjih i sadašnjih keramičara, onda bi bilo prikladno da grad osnuje muzej keramike, skupi umetnička dela i predstavi ih široj javnosti. Umetnikova dela dospevaju u muzej u Subotici tek nakon njegove smrti, ali hvala lepo, preskočiću to. Mnogo bih radije nastavio da stvaram još dugo, jer imam mnoštvo ideja koje čekaju da budu realizovane. Ja još imam mnogo posla – zaključuje Lajoš Vekonj.

Livija Mađar

Atelje bračnog para Vekonj (Foto: privatna arhiva)