Iz opštepoznatih razloga, zabrana zbog epidemiološke situacije, vašar u Senti već dugo nije održan.
Čini se da je ovaj put sve nadoknađeno, pa ni kiša nije omela prodavce, a ni posetioce, da se pojave na vašaru i to u ogromnom broju.
S obzirom da slike ipak govore više od reči, evo mog viđenja senćanskog vašara.
Na ulazu zapravo ne možete ni da pretpostavite šta vas unutra čeka…
Ali se mirisi šire, čuje se žagor, život, energije struje, šta ćete više.
Pa evo kako je sve to izgledalo i šta je meni zapalo za oko.
Od igle do lokomotive, šta god vam treba, ne treba, ne znate da vam treba, naći ćete ovde.
Ulica ručnih radova, prepuna božanstvenih rukotvorina mami, ima svega, za svačiji ukus.
Ima tu i igrački urađenih od drveta, raznoraznih predmeta, starih svećnjaka, neverovatnih stvari na koje možda ne biste ni obratili pažnju.
Korisno ili samo dekorativno, izbor je na vama, ali ima svega, za svačiju dušu.
Ako ste dosli na prasetinu ili jagnjetinu, za to ćete već morati da izdvojite ozbiljan novac. Kilogram pečene jagnjetine košta 1700 dinara, a prasetine 1400. Malo li je.
Ako niste poneli kesu ili torbu, postoji rešenje i za to.
I neizostavni delovi svakog senćanskog vašara…
I na kraju, evo priznajem, uživali smo. Možda ne toliko u ponudi, koju smo hiljadu puta videli, već u gurkanju, glasovima, ciči dece koja se voze na ringišpilu, žamoru ljudi koji sede pod šatorima i uopšteno, u osećaju da se život možda ipak polako vraća u normalu.
Foto: Ljudmila Janković Gubik
