Na 89. Međunarodnom poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu, Viktor Orba i Aleksandar Vučić su još jednom svedočili o odličnim međusobnim odnosima – što ujedno ima uticaja i ispunjava nadom budućnost naroda kojima upravljaju. Iz centara moći i podjedinica odavno slušamo da su srpsko-mađarski odnosi odlični, da su na istorijskom vrhuncu, ali ne škodi s vremena na vreme pomenuti kako cela slika zapravo izgleda.

Ono što je sasvim izvesno jeste osećaj prijateljstva između dva sistema moći i njihovih vođa. Iako na nivou tehnologije suve energije nisu izgradili svoje oblasti moći koristeći iste metode, priroda rezultata je u mnogo čemu povezana, a između njihovih ciljeva nema velike razlike. Dakle, ako srpsko-mađarski odnos svedemo na parove Vučić-Orban, odnosno Srpska napredna stranka-Fides, sadašnjost je zaista svetla. Kao podjedinicu, možemo slobodno da računamo Savez vojvođanskih Mađara, a iz tog aspekta se odmah vidi zašto je Ištvanu Pastoru bila potrebna dobra volja dvojice pomenutih lidera. Ovako izgleda striktno partijska i moćno-politička dimenzija.

Koje su prednosti ovog sistema odnosa? Za šta je to dovoljno? Vizuelnih programa i projekata koji se prikazuju biračima danas ne nedostaje. Tako se mogu prodati specifični „proizvodi“, koji dotiču i Mađare u Vojvodini, kao što su na primer subvencije Prosperitatija ili samoočigledni razvoji, kao što je Y ogranak u Subotici. Na trenutak se čak i može shvatiti da se sve ovo mora prodati na svetospasilački način, preteranom komunikacijom tipa „samo-mi-ovo-možemo-uraditi“, koju mogu prodati u izbljuvanom svetu poluperiferije, ali teško da postoji takav mislilac u poslednjih trideset godina koji je živeo u lokalu, a da nije prozreo ovu šlamastiku.  Ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što su iza svega toga često klijentela i prijatelji, odnosno izgradnja sistema masovne zavisnosti, koji svakako nije svojstven bazičnoj demokratiji. Samo izuzevši bilo kakvo osećanje možemo primetiti da se ni u Mađarskoj, kao ni u Srbiji ne dešava ništa u obrazovanju, što bi bilo od suštinskog značaja za demokratiju u razvoju. Oba društva i javni život istih mogu se okarakterisati kao stajaće vode, gde odnosi i odanost moći daleko nadmašuju važnost veštačkih stvari kao što su znanje i kompetencija. Šta takva dva sistema mogu da ponude jedno drugom, osim ako ne međusobnu konsolidaciju, to jest pored neke stabilnosti ostvarene stručnom politikom i vašarskim trikovima za ljude? Možda je to i dovoljno za dobar deo mase na poluperiferiji.

Kada već govorimo o masama – odnosno društvu, šta je sa punokrvnim Srbima i Mađarima? Ako posmatraju centre moći kao svoju primarnu tačku poravnanja, mogu da priznaju mirne odnose. Međutim, ako pominjemo srpsko-mađarske lične i društvene odnose, odmah se nameću dimenzija etničke granice, istorijsko opterećenje iste i na njima ukorenjeni obrasci tumačenja. Nijedan čitalac ne bi morao puno da traži među ličnim primerima, lako može da navede neki primer gde se Srbi i Mađari skoro rasistički odnose jedni prema drugima, pokazujući malo interesovanja za svetove onih drugih. To bi bio slučaj i da su pomenuti političari izmislili nove prakse i prostore u svojim revolucijama, gde se kulturni svetovi u celini mogu sresti, a ljudi se pak mogu međusobno upoznati. Za sve ovo postoje samo procedure koje su u svojoj autentičnosti veoma ograničene, skresane do korena, i da se razumemo, nema posebne motivacije ni kod naroda, ni kod političara, da se to promeni. Među navedenom, najveću grupu jednostavno takve stvari ne zanimaju mnogo, a drugi se zadovoljavaju gradnjom Potemkinovih sela i izglađivanjem „afera“ koje se događaju u pozadini. I „na kraju dana“ ostane samo šačica ljudi koji misle i rade drugačije, ali je njihov uticaj na zajednicu zanemarljiv.

Piscu ovih redova je Ištvan Pastor još 2013. godine izjavio, a nakon otkrivanja spomenika u Čurugu, da istoričari sada moraju da urade svoj posao, jer je politika učinila svoj. U čuruškom „omažu“ su čak i najciničniji mogli da nađu neke ohrabrujuće trenutke, ali da li samo se od tada približili procesuiranju „hladnih“ i „još hladnijih dana“? Da li je ono što se dogodilo u ovom slučaju bilo dovoljno? Ili dublji kontraksti i dalje tinjaju u dubini? Čurug je imao specifičnu nacionalnu težinu ( i ne slučajno, dobro je poslužio i moćnicima), ali kako to obično biva, iz njega nije proistekao sistemski, intenzivni, dugotrajni duhovni rad. Desio se jedan, prilici odgovarajući politički „hepening“, skupljali su za to čestitke, površinu malo izgladili, ali nisu dublje ušli u stvari nego što je bilo potrebno. Šteta što je sve bila stvar kalkulacije, a ne mudrosti.

Dakle, celokupna slika svedoči o plitkosti, lečenju simptoma, nepromenjenim dubinama. Da bi sazreli, i da to možemo uopšte da uradimo, moramo ratove ostaviti iza sebe.

Ko bi poricao da je bolja stagnacija u miru, katkad skrivena, katkad otvoreno bazično odbojna, nego uništavanje? Ukazuje na to, odakle smo došli – a i gde smo se zaglavili.

Viktor Orban i Aleksandar Vučić na 89. Međunarodnom poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu (Foto: pobednik.rs)