U pet najvećih trgovinskih lanaca u Srbiji, nedavno je analiziran razvoj profitne marže maloprodaje u poslednje tri do četiri godine i ustanovljeno je da su prošle godine porasle za čak 36,6 posto u odnosu na 2019. godinu. Istovremeno, trgovci i proizvođači stalno govore da se trude da pomenuta stavka bude što niža, a potrošači govore upravo suprotno. Međutim, prema rečima guvernerke Narodne banke Srbije, inflacija se smanjuje, a cene ostaju na prethodnom nivou ili u određenom stepenu rastu.

Prema ekonomskoj logici, jedno bi trebalo da sledi drugo, ali trgovci ne žele da se odreknu masnih zalogaja. Oni to rade i uprkos činjenici da veoma ćute o radnom statusu svojih zaposlenih i njihovim platama, a i nadnice tretiraju veoma uskogrudo.

Pooštravanje cena posebno je primetno kod prehrambenih proizvoda. U Evropskoj uniji porodice troše 12,5 posto mesečnih primanja za svakodnevni život, dok je kod nas taj iznos 36 posto. Ako se malo više udubimo u temu, lako je uočiti da je za trgovinu važno zanemariti silaznu krivu izazvanom inflacijom za ovu robu, budući da najveći prihod od prodaje predstavlja hrana.

Politički vrh stalno govori o povećanju životnog standarda, ali se u isto vreme pokazalo da – u poređenju sa cenama – ljudi imaju sve manje novca. Kao rezultat toga, i statistika je pokazala da je u odnosu na prošlu godinu promet u maloprodaji ove godine smanjen za šest posto, a takav pad nikako ne može da znači viši životni standard.

A može biti indikativno i to da su tokom pandemije, cene hrane u Srbiji porasle čak pedeset posto. I pored prilično naivnog petljanja po podacima od strane statističara i političara, povećanje plata i penzija nije se ni približilo ovom nivou. A mediji u rukama vlasti pokušavaju da ubede budalaste ljude u suprotno. Međutim, ovakav stav je čak i razumljiv, jer novinarstvo, i pored tvrdnje o objektivnosti, ne može da se suprotstavi ruci hranitelja, a efekat na formiranje javnog mnjenja preostalih novina i drugih sredstava informisanja bez državne podrške je skoro beznačajan.

Na kraju krajeva, ljudi veruju u ono što često čuju i pročitaju. Ova praksa nije novotarija, jer je u ono vreme Joseph Goebbels, Hitlerov ministar propagande, uvereno izjavio da mnogo puta ponovljena laž na kraju izgleda kao istina.

Veletrgovci i trgovci na malo upiru prstom jedni na druge povodom različitih marži, koje uključuju razliku između proizvodnih i prodajnih cena. Svi peru ruke kao Pontije Pilat i ako treba, kunu se da će naplatiti samo toliku profitnu maržu od koje jedva mogu da prežive. Da bi to podržali, svojim zaposlenima obezbeđuju platu koja je jedva iznad zagarantovanog nivoa, a ako neko pita zašto ne isplaćuju pristojnu platu, teatralno šire ruke i sa dubokim bolom na licu kažu: „Iz čega!?“ Istovremeno, ni vlasnici, a ni čelnici kompanija ne odmaraju se na obalama Ludoškog jezera, a za ušteđeni kućni budžet kupuju izuzetno skupe nekretnine.

Oni koji su bliski maloprodajnim lancima ili rade u njima, tvrde da postoji konkurencija, pa svako ko veruje da se isplati raditi sa manjom profitnom maržom može da odredi svoje maloprodajne cene u skladu sa tim. A kao što to obično biva, ovaj argument je samo teoretski. Kupci koji se ne ustručavaju da posete prodavnice u malim gradovima, često mogu otkriti da svuda moraju da plate istu ili barem veoma približnu cenu za isti proizvod. Na ovaj način prodavnice niko ne može da optuži za kartelizaciju, a svako postiže svoj cilj: da iscedi što više novca od kupaca.

Inače, ova praksa je još razumljivija na pijacama. Ujutru pijačni prodavci, ali uglavnom rođaci i poznanici koje su za to zamolili, obilaze pijacu i onda referišu cene. A prodavac se onda prilagođava tome. Da dosta trgovaca radi sa enormnim ili bar smešno visokim maržama, može se naslutiti i po tome što ponekad organizuju prodaju i ponude određene proizvode dva do deset posto jeftinije. Čak i naivni kupac to lako može progutati, ali šta ako se na izlogu obuće pojavi natpis za primamljiv poziv za kraj sezonske rasprodaje, navodeći da su cene snižene za 30-50 posto ili više? Da li neko veruje u to da vlasnik radnje želi ovim da nagomila gubitke? Tada se postavlja pitanje, ako samo za cipele koje su koštale 10 000 dinara u okviru ovakve akcije morate da platite 4000 dinara, a to vredi trgovcu, zašto onda proizvod nije prodavao za isti iznos dok je obuća bila u sezoni? S obzirom da je tako brže mogao da proda proizvod, a obrtna sredstva nisu stajala mesecima zamrznuta, pošto je od davnina poznata činjenica da se novac umnožava samo ako je u opticaju.

Bilo bi pogrešno misliti da se ovakve stvari mogu deseti samo kod nas. U Nemačkoj, na primer, avgust mesec meštani i doseljeni evropski gastarbajteri nazivaju i turskim praznikom, jer se tada dešava najveći popusti (Angebot). Tim danima turski gastarbajteri masovno uzimaju preostale slobodne dane i kupuju… i kupuju… Nije redak slučaj da ono što je (nekada) koštalo sto maraka ili (najnovije) isto toliko evra, može da se dobije za delić prvobitnog iznosa.

Ako bolje razmislimo o pitanju takozvane marže, s pravom se možemo zapitati da li je ona legitimna ili je samo nagrada za nezasitost trgovaca.

Kolica za kupovinu (Foto: pixabay)