Poslodavac na sindikat gleda kao na sektu

U tekstilnoj industriji mora naporno da se radi čak i za nižu platu od prosečne – Niko ne želi da bude šivač ili obućar, nego se svi spremaju da budu direktori i menadžeri (3. deo)

Osamdesetih godina prošlog veka u zemlji koja se tada još zvala Jugoslavija, emitovana je serija o radnicima tekstilnih fabrika pod nazivom Priče iz fabrike – toliko važna je bila, tačnije, tekstilna industrija je bila drugi najvažniji industrijski sektor u to vreme. U Srbiji je radilo najviše tekstilnih fabrika, bilo je perioda kada je u ovoj industriji radilo 250 hiljada zaposlenih. Uz podršku fonda Istraživačko novinarstvo za Evropu (IJ4EU), istražili smo trenutne uslove u tekstilnoj industriji u našoj seriji članaka u četiri dela. 

Rečiti brojevi

Prema podacima s početka 2023. godine, u tekstilnoj industriji registrovana je 61 000 radnika, što je 2,7 posto ukupnog broja zaposlenih u Srbiji. Njih 35 000 šije odeću, a 13 000 radi u preradi kože.

Međutim, broj zaposlenih se stalno menja. Postoje drastične razlike između ispitivanih perioda, a razlog tome je ogroman nedostatak radne snage. Upravo u ovoj grani industrije se najviše vidi najniža produktivnost. Naši sagovornici kažu da je tekstilna industrija prva u nevolji tokom krize i poslednja koja se iz nje izvlači.

U Srbiji je republička prosečna plata oko 85 000 dinara (720 evra), a u Vojvodini oko 70 000 dinara (595 evra).

Prosečna zarada u tekstilnom sektoru je 67 900 dinara (577 evra), ali većina zaposlenih, odnosno radnika u fabrici, realno zarađuje od 50-55 hiljada dinara (425-470 evra). U ovom slučaju, baš kao što je to i u pogledu uslova rada, što južnije, to tužnije.

U južnim krajevima Srbije mnogi ljudi rade za minimalac, a svakako ima preduzeća u kojima radnici ni njega ne primaju.

Za proizvođače odeće u prosek od 55 000 dinara uključen je jedan obrok, regres i bonusi. Satnica se kreće između 230 i 235 dinara, ne više.

Dobra stara vremena

Zanimljiv je i svakako vredan podatak da je u bivšoj Jugoslaviji u tekstilnoj industriji radilo 250 000 ljudi. Sedamdesetih i osamdesetih godina, Jugoslavija je bila centar tekstilne industrije. Devedesetih godina, ratom, privatizacijama  dolaskom turske i kineske robe, došli smo do tačke da se broj zaposlenih početkom 2000-ih smanjio na trideset hiljada. Industrija je tako nisko pala, da je sa te tačke veoma teško uzdići se. U poslednjih dvadeset godina, teškom mukom je udvostručen broj zaposlenih, ali su i dalje najslabije plaćena grupa. Velike strane kompanije videle su priliku u preduzećima koja su uništena i ostavljena tokom procesa privatizacije. Tako se dešavalo da su se u takvim gradovima, kao što su Subotica, Vranje, Knjaževac, gde je devedesetih tekstilna industrija cvetala, iznenada pojavili strani investitori. Postojala je kakva takva infrastruktura, ali što je još važnije, postojala je kvalifikovana radna snaga koja je bila spremna – i još uvek je – da radi za minimalnu platu. Iz tog razloga se posle propadanja broj zaposlenih u ovoj industriji udvostručio. A koliko će ovo trajati? Sve dok radna snaga bude jeftina. Naši sagovornici u Somboru, predstavnici ovdašnjeg Nezavisnog sindikata, radnici u industriji kože i obuće, rekli su da postoji preduzeće koje je otvoreno saopštilo: ostaju u Srbiji dok prosečna plata ne dostigne 900 evra. Preko toga se više ne isplati ovde poslovati.

Država ne poštuje sopstvene zakone

U svojevremeno slavnom Yumco-u u Vranju, koji je bio veliko ime, radilo je 13 000 ljudi, u odnosu na samo 1600 zaposlenih koliko ih ima danas, a čime smo se bavili u 2. delu naše serije članaka. Ovo preduzeće, koje je i dalje 64 posto u državnom vlasništvu, proizvodi odeću za vojsku i policiju. Većina zaposlenih ima ugovore na određeno vreme, pa ih lakše otpuštaju, odnosno daju otkaze onima koji iz nekog razloga ne ispunjavaju očekivanja, pošto im se po isteku ugovora isti više ne produžava, kaže Radojko Jovanović, predsednik Granskog sindikata  tekstila, kože i obuće, Saveza samostalnih sindikata.

-Plate su blizu minimalca, neki ne zarađuju ni toliko, odnosno mesečna neto primanja im ne dostižu ni četiri stotine evra. Reč je o državnom preduzeću, gde članove nadzornog odbora imenuje vlada, a preduzeće ne poštuje osnovne zakone i propise, odnosno država ne poštuje svoje sopstvene zakone – kaže Jovanović.

Sa pravom se postavlja pitanje, kako smo uopšte dospeli dovde?

Prema Jovanovićevom mišljenju, jedan od razloga je i to što u slučaju društvenih preduzeća, to jest propadanja istih, niko nikada nije odgovarao za ono što se dogodilo.

-Na Zapadu to ne funkcioniše tako, tamo se porodične firme čuvaju i paze. Ovde je svako radio šta je hteo. Najmanje problema ima sa investitorima iz inostranstva. Oni pre poštuju propise nego mi.

Predsednik sindikata kaže da su od 2005. godine u Srbiji sve izmene Zakona o radu na štetu zaposlenih.

Najveći problemi

-Bilo kakav kolektivni ugovor je bolji nego nikakav. Jer ako je kolektivni ugovor zaključen i potpisan od strane poslodavca i predstavnika zaposlenih, proizilazi da u svakom trenutku možete da pokrenete inicijativu za njegovu promenu. Ako pak, direktor preduzeća utvrđuje pravilnik o radu, onda tu nema šanse za osnivanjem sindikata – smatra Radojko Jovanović, dodajući da je treba računati i na to da jednostavno ne postoji mogućnost za pregovore ili za osnivanje sindikata.

-Važan deo zaštite na radu je da ljudi budu zdravi da rade u bezbednim uslovima. Dešava se, naročito leti, da se posao obavlja na veoma velikim vrućinama, industrijskim lepkom, koji isparava. Temperatura mora da odgovara propisima, da bi zaposleni mogao da obavlja svoj posao. Ako ovo nije slučaj, poslodavac uzalud očekuje učinak. Velika je borba u vezi ovakvih slučajeva, ali se sve kreće veoma sporo. Manje je problema sa stranim investitorima. Oni su navikli da se zakoni moraju poštovati – kaže granski predsednik Sindikata.

Od užasnih radnih uslova do odličnog okruženja

U somborskom Progetti-ju, koji proizvodi obuću za svetski poznata imena, radi šest stotina ljudi. Sindikat deluje već dvanaest godina i iza sebe ima na desetine uspeha. Slavko Ivan, predsednik sindikata, koji je u struci nekoliko decenija, kaže da je priča danas potpuno drugačija nego pre deset godina.

-Ranije su zaposleni imali jednu desetominutnu i jednu dvadesetominutnu pauzu tokom radnog vremena. Šest stotina žena je imalo na raspolaganju dva toaleta. Nemoguće je da svako obavi nuždu za dvadeset minuta. Ako ne idete u toalet na pauzi, prebaciće vam. Cipele su lepili na prvom spratu, u starom sedištu kompanije, po nezamislivoj vrućini, možete zamisliti kakvo je tamo bilo isparavanje. U početku smo dobijali 10 dana godišnjeg odmora, praznika nije bilo. Lepo polako smo se razvijali, ali smo se mnogo borili za to – priča Ivan, te naglašava da danas stvari već drugačije funkcionišu, otkad su se preselili na novo mesto, pre godinu dana, i otkad preduzeće ima novo rukovodstvo.

-Uznemiravanje na radnom mestu i dalje postoji, ali se rešava razgovorom i medijacijom.

Ranije je sindikat bio persona non grata, odnosno nepoželjna osoba u kompaniji. Oni koji su se učlanili, nisu mogli da budu unapređeni na višu poziciju.

-Sadašnji rukovodioci su ranije svi bili članovi sindikata, ali im je postavljen uslov da izađu iz istog. Firma je reorganizovana, došlo je novo rukovodstvo, koje konačno ne gura probleme pod tepih. Uslovi su sada veoma dobri u odnosu na pređašnje, može se reći – nebo i zemlja. Prošli smo obuku iz zaštite na radu, dobili smo radnu odeću i poštuju se svi zakoni. Naravno, još ima prostora za napredak. Sada se borimo za povećanje iznosa za topli obrok, videćemo šta ćemo tu postići – kaže sindikalni lider.

Uspeli su da postignu i to da se danas ne plaćaju po broju napravljenih komada, po takozvanoj „normi“.

-Sada je plata radnika izvođača 100%, rukovodioci rada rade za efikasnost, pa i oni čine sve da postignemo rezultate. Nije svejedno da li postoje uslovi za rad ili ne – dodaje Ivan.

Inače, u preduzeću za proizvodnju obuće ne rade za minimalac u proizvodnom pogonu, već za 15 posto više, odnosno za oko 46-47 hiljada dinara.

Prada i Guči – Made in Serbia

Nisu nas pustili u somborsku firmu, a ni sindikalni čelnici nisu govorili o tome kakve se cipele prave u preduzeću. Međutim, uz malo pretrage na interenetu lako je pronaći da iako većina cipela odlazi iz Srbije kao poluproizvod, postoje i slučajevi da iz kompanije izađu i poneke Guči ili Prada cipele kao gotov proizvod.

Ove cipele su tu pravljene i onda kada su žene stajale u redu ispred čučavca tokom dvadesetominutne pauze.

Na sindikat gledaju kao na sektu

-Na sindikat se gleda kao na sektu – kaže Radojko Jovanović.

Slično iskustvo ima i Slavko Ivan.

-Biti sindikalac u Srbiji danas nije lako. U ovome nema interesa, stvar je ubeđenja. Bilo je perioda kada sam i sam bio pod velikim pritiskom. Cipele koje sam pravio bivale su posebno izdvajane, pregledane i tražene su greške. Ipak, više od decenije pravim 400 000 cipela godišnje – kaže on.

Tokom razgovora ispostavilo se i to da se ljudi plaše. Međutim, zakon garantuje da neko može da bude član sindikata. Mnogi smatraju da je zadatak sindikata da obezbedi jeftina drva i ugalj. Ali to nije tako: posao sindikata je da obezbedi bolje uslove rada i dobre plate, kako bi ljudi mogli da kupuju drva i ugalj, kako je nekolicina njih rekla.

Na mnogim mestima, međutim, zaposleni se javljaju samo kada problem postane zaista veliki. Svi normalni poslodavci daju prostor sindikatu,  zato što je svima potreban posrednik, sa kojim može da se sedne i razgovara, koji poslodavcu ukazuje na to šta se dešava u kompaniji.

-Mi samo u ovoj grani imamo 9000 članova. Na mnogim mestima još nismo prisutni. Kod velikih kompanija, formula je jasna, pre ili kasnije sednemo da pregovaramo. Međutim, mnoge manje kompanije i dalje rade u prostoru sive ekonomije. Tu smo bespomoćni. Među radnicima vlada apatija. Dešava se i da ne možemo da nađemo osobu koja bi predstavljala sindikat, dok poslodavac može čak i da pokaže spremnost za saradnju. 85-90 posto zaposlenih u tekstilnoj industriji su žene, a svaki sindikalni predstavnik je muškarac – kaže Radojko Jovanović.

Umesto da se bavi dodatnim pravima i boljim uslovima, sindikat često mora da se bori da zadrži ono što zakon predviđa.

Dobru radnu snagu treba(lo bi) platiti

Realno je da poslodavci takođe moraju da shvate da ako žele dobru radnu snagu, moraju i da je plate, jer danas, ako postoji neko drugo mesto gde se plaća deset hiljada više, ljudi odu da rade tamo. Napuštaju i ovu granu industrije, jer na drugom mestu mogu da zarade više. Zato sada u srpskim šivaonama rade švalje iz Indonezije, Nepala, Bangladeša. Ovdašnji mladi ljudi uopšte nisu voljni da rintaju za 40-50 hiljada dinara. Upravo zbog toga obuke gotovo i nema, jer nema ni interesovanja. Niko se ne prijavljuje na ove smerove, niko ne želi da bude šivač, obućar ili kožar, nego svako želi da bude direktor ili menadžer.

Plata u tekstilnom sektoru je 67 900 hiljada dinara (577 evra), ali većina zaposlenih, odnosno radnika u fabrici, realno zarađuje 50-55 hiljada dinara (425-470 evra) (Foto: Janoš Bedei, Telex)

Ovaj članak je nastao uz podršku fonda Istraživačko novinarstvo za Evropu (IJ4EU)