Upravo sam pročitala Apeirogon Koluma Mekena, rođenog u Irskoj, kada je izbio rat na Bliskom istoku zbog naizgled nepomirljivog izraelsko-palestinskog sukoba.
Apeirogon je uništio sve predrasude koje sam do tada gradila oko sukoba, pošto se reči „Arapin“ i „Jevrejin“ teško mogu zajedno izgovoriti bez „sukoba“, ali pisac čitaoca vodi u nezamislivo područje. Istinita priča, smeštena u Izrael i na ograđenoj Zapadnoj obali Jordana, na palestinskoj teritoriji, ima dva heroja: jedan je Jevrejin, a drugi Palestinac. Rami, sedma generacija stanovnika Jerusalima, Basam je kao dete živeo u pećini, a kao tinejdžer je godinama bio u zatvoru, jer je bacao kamenje na izraelske vojnike.
Ramijeva 14-godišnja ćerka poginula je u eksploziji koju su izveli bombaši samoubice 1997. godine, a Basamova devetogodišnja ćerka je pogođena ispred svoje škole gumenim metkom izraelskog vojnika sa čeličnim vrhom, 2007. godine.
Dva oca su se srela u zajednici u kojoj su Palestinci i Jevreji zajedno oplakivali svoje ubijene voljene. Njihov bol je postao oružje mira: pokušali su da razumeju situaciju drugog kako bi prekinuli beskrajni niz sve novijih i novijih žrtava. Prešli su dug put od mržnje i želje za osvetom: postali su prijatelji.
Rami Elhanan i Basam Aramin su u stvarnosti postali ambasadori mira širom sveta. Svojom životnom tragedijom oni šalju poruku: čovek može da se spase, ali mora da pokuša da pobedi sile koje iz sopstvenih interesa žele da ga osude na ćutnju.
Na Svetoj zemlji, na Balkanu, u plamtećoj Ukrajini ima mesta za sve, ali gospodari života i smrti moraju da pomire nepomirljivo. Rami i Basam su uspeli, jer su u sopstvenom bolu uspeli da spoznaju i bol onog drugog.
Roža Feher
Basam Aramin i Rami Elhanan (Foto: smh.com.au)
