Simptomatično je da je miljenica obrazovne politike prethodnih godina, a koja je obećavala rešenje svih naših ekonomskih i finansijskih problema, dualna obuka, izgleda potpuno propala. Naši mladi već generacijama unazad, sledeći fatalno lažne društvene i etičke obrasce, odbijaju rad sa dve ruke, čak i ako društvo ima goruću potrebu za kvalifikovanim stručnjacima.

Sredinom jula završen je i drugi krug upisa u srednje škole. Ove godine je završni ispit polagalo 67.226 osmaka, od čega je njih 62.817 uspelo da upiše neki srednjoškolski smer, dok prema zvaničnim podacima ministarstva samo 30 njih nije klasifikovano nigde u sistemu. Razlog je prevashodno taj, što su učenici i njihovi roditelji pogrešno ispunili takozvanu listu želja, ili su precenili postignute poene. Oni su možda čak i dobro prošli, jer posle svega mogu slobodno da biraju među slobodnim mestima i mogu dospeti i u takav razred gde su se ostali upisali sa mnogo većim brojem poena.

Suprotno tome, 4.400 učenika (6,5 odsto od ukupnog broja) nestalo je bez traga. Naravno, ne treba misliti da su stvarno nestali, jednostavno je reč o tome da bi deset srednjih škola moglo da se napuni onim osmacima koji ne žele dalje da uče. To je realnost Srbije. Oni koji se bore da srednja škola bude obavezna treba i ovu činjenicu da uzmu u obzir, pre nego što daju još jedan podsticaj (daljem) smanjenju ne tako davno kvalitetnog domaćeg obrazovanja.

Izdajnički upis

O tome da je ovaj proces uzeo ozmiljan zamah, podaci o rangiranju u srednje škole svedoče uverljivije nego bilo šta drugo.

Na prvi je pogled jasno, da srpsko javno obrazovanje, istina, to pokušava da sakrije, teži ka priznatom elitizmu. Ovom nema ni traga u raznoraznim strategijama, jer u senci slogana „kvalitetno obrazovanje za sve“ i tome slično, grade se veoma dobro osmišljene kvalitetne mogućnosti obuke, koje su i čak i domaćoj eliti dostupne u ograničenom broju, a iz izvora siromašnog državnog institucionalnog sistema, dok u razvijenim zemljama roditelji plaćaju ogromne sume za kvalitetne usluge u elitnim školama. To samo po sebi i ne bi bilo toliki problem, da se istovremeno ne zlostavlja značajan deo obrazovnog sistema koji je dostupan prosečnom čoveku. Lažni razlog za to je uključivanje „prihvatajućeg“, „integracionog“, „inkluzivnog“, itd. modela kroz strateška poglavlja, a koje pokušavaju da potvrde po svaku cenu. A ovde vodi (ili će voditi) i obavezno srednjoškolsko obrazovanje.

Revalorizacija

Gore navedeno potvrđuje konstantno snižavanje granice dovoljnih poena za upis, što znači, da uz izuzetak razreda u gimnazijama za talente, koji imaju poseban prijemni, kao i sistem za ocenjivanje (a u koje se prima 12,15, a najviše 20 učenika), jedino desetine odeljenja na stranom jeziku ili dvojezičnih (engleski, srpsko – engleski, nemački, srpsko – nemački itd.) tj. u nekim odeljenjima nekih gradskih elitnih srednjih škola prelazi 90 bodova. Istovremeno, u većini gimnazija raspoloživa mesta nisu popunjena ni sa polovinom (50 bodova)!

Situacija je slična i u slučaju popularnih medicinskih i ekonomskih srednjih škola. Na medicinskom smeru na srpskom jeziku, broj je popunjen u svim četvorogodišnjim školama, a minimalan broj bodova se kreće između 93 i 59. Većina odeljenja koja pohađaju nastavu na srpskom jeziku u ekonomskim školama je takođe popunjena, a prag za prijem je bio između 80 i 50 bodova.

Ni dalje neće biti stručnjaka

Simptomatično je da je miljenica obrazovne politike prethodnih godina, a koja je obećavala rešenje svih naših ekonomskih i finansijskih problema, dualna obuka, izgleda potpuno propala. Jedino nam je dobrodošao veliki iznos švajcarske pomoći, a prilikom čijeg stavljanja u džep je i naš predsednik uzdizao u nebo ovaj model, prethodno poznat i dokazan kao „šegrtska škola“. Samo je to zaboravio, da se naši mladi već generacijama unazad, sledeći fatalno lažne društvene i etičke obrasce, odbijaju rad sa dve ruke, čak i ako društvo ima goruću potrebu za kvalifikovanim stručnjacima. Premda je tržište rada (sada već i ovde, a tek u inostranstvu) itekako spremno da plati za to, toliko, da je bilo malo interesovanja za smerove koji nude dualnu obuku, ali i za većinu profesija koje su nekada bile (i još uvek su) svojevrsni „rudnik zlata“ za majstore sa iniciranim i veštim rukama (npr. električar, zavarivač, bravar itd.), a da i ne pričamo o stručnim građevinskim radovima.

Mađarski spust

Podaci o upisu na mađarskom jeziku su poražavajući kako u pogledu postignutih bodova, tako i po popunjenosti mesta. Ovo uopšte nije iznenađujuće, jer je to direktna posledica stanja dugog deceniju, a koja je nastala podređivanjem manjinskog obrazovanja (snažno politički motivisanog), kada je profesionalizam zamenjen izglađivanjem, uspeh traženjem zaobilaznih puteva, a kvalitet izuzecima. Ova pitanja bi zahtevala dužu analizu, tako da ćemo se sada ograničiti samo na suve činjenice u vezi upisa. Dve škole za talente oglasile su ukupno šest odeljenja. Samo dva od njih (sportsko odeljenje u Kostolanjiju i informatičko odeljenje u Boljaji gimnaziji) popunjena su sa po 20 učenika, četiri ne, iako su na preostala četiri mesta u matematičko odeljenje u Boljaiju mogli (trebali) da se upišu sa najnižim potrebnim brojem bodova u državi. Među gimnazijskim odeljenjima, granica bodova za upis je bila najviša u Bečeju (73,21) i upisalo se 23 učenika, dok je u odeljenju smera za društvene nauke i jezik gimnazije u Senti ispod granice od 53 boda ostalo još pet slobodnih mesta.

U srednjoj medicinskoj školi u Subotici je od sedam uspešno popunjeno samo jedno odeljenje na mađarskom jeziku (a i to sa skromnim brojem bodova, 51,26). Uopšteno, bodovne granice su znatno niže nego ranije (između 62,4 i 50,45). Na ekonomskom smeru, iako je potreban broj bodova bio između 58 i 51, nigde nije popunjen kapacitet. Od ukupno 79 oglašenih stručnih profila, uspešno je popunjeno samo 13. U Zrenjaninu će biti za četvrtinu manje učenika (ukupno 59) nego prošle godine, a u zapadno-bačkim srednjim školama čini se da obrazovanje na mađarskom jeziku živi svoje poslednje sate.

Ferenc Beretka (Slobodna reč)

Prazna učionica, naslovna fotografija: Shutterstock