Katalin Siracki se rodila na Paliću, a i vratila se tamo odakle je krenula. Smelo je preduzela sasvim nešto drugo od onog što su njeni roditelji želeli za nju – kaže o sebi, dodajući da je zahvalna što joj je hobi postao profesija. Katalin je u oktobru otišla u penziju, ali ćemo je još godinama gledati na sceni, jer su predstave u kojima igra veoma popularne, pa su i dalje na repertoaru subotičkog Narodnog pozorišta.

Njeni baka i deda su bili čuvari groblja, majka isto tako, dok nije dobila posao u državnoj firmi. Otac joj je radio kao automehaničar. Učila je za medicinsku sestru, a kasnije je dobila posao u jednom dnevnom boravku, koje je potpomoglo osnivanju Pöttyös Színpad-a (putujućeg pozorišta od jedne osobe, prim.prev.)

-Odrasla sam u jednoj takvoj porodici i upisala se u srednju medicinsku školu. I to sam jako volela, pa sam radila i u bolnici kao medicinska sestra, dok nisam prešla u dnevni boravak gde sam se bavila odojčadima i malo većom decom tri i po godine. U poslednjem trenutku, sa 22. godine sam upala na glumu u Novom Sadu. Moji roditelji u početku nisu ovo razumeli, i teško su sve to prihvatili, ali ja sam jako volela glumu, jer sam pre toga sedam i po godina recitovala u Krugu ljubitelja umetnosti Čat Geze Životni znak, pod vođstvom Eme Horvat, i bavila sam se folklorom u Nepker-u u Mađarskom kulturnom centru. Imala sam puno sreće što mi je na kraju hobi postao poziv.

Socijalistička samouprava i Putujuće salaško pozorište (Tanyaszínház)

Kako kaže, relativno je kasno upisala glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Novom Sadu, a i diplomu je dobila kasnije, jer je bila tvrdoglava. Ipak su joj ove godine ostale u veoma lepom sećanju, jer je mogla biti deo istorijskog trenutka Putujućeg salaškog pozoriša, od njegovog osnivanja.

-Bila sam u razredu Mihalja Viraga. Mi smo bili druga generacija. 1980. godine sam završila, ali sam diplomirala 1985. godine, zbog toga što do tada nisam bila u stanju da naučim i položim dva ispita: socijalističku samoupravu i političku ekonomiju. Kao rezultat toga, obrazovanje mi nije priznato, a neki su me zbog ovog i uvredili. Dovela sam se u red i naučila napamet oba predmeta. Posle sam zbog toga bila ljuta, jer sam uspela da položim oba ispita. Od ovog učenja napamet, u glavi mi je ostalo sledeće: „zemljina rata 1“ i „zemljina rata 2“ – i ništa više. Tada smo morali takve stvari da učimo, umesto da smo se bavili kostimima različitih doba, ili šminkom ili nečim što je moglo biti stručni predmet. Ali čini se da na svakom fakultetu postoji neko ovakvo ispiranje mozga – kaže kroz smeh. Ali je i pored ispiranja mozga imala vremena za mozganje i organizovanje, te se tako rodilo i Putujuće salaško pozorište – Tanyaszínház, koje je iz godine u godinu, pa sve do današnjih dana jedini pozorišni doživljaj za mađarsko stanovništvo u manjim selima.

-Za vreme mog studiranja je nas devetoro osnovalo Putujuće salaško pozorište (Tanyaszínház). Čudesne uspomene me vežu za njega, kako osnivača, tako i glumicu. U prve četiri sezone sam aktivno učestovala u radu. Onda me je kao „povratnika“ 2002. godine Zoltan Mezei pozvao da na kratko vreme uskočim u predstavu „Vesele žene vindzorske“. Posle sedamnaest godina, to mi je predstavljalo veliki izazov, ali sam se među mladima i ja podmladila i bilo je to jedno divno iskustvo. Kada smo 1978. godine pokrenuli Putujuće salaško pozorište (Tanyaszínház), peške smo išli od naselja do naselja. Druge godine već biciklom. Prva godina je bila veoma zanimljiva, jer ljudi nisu znali ko smo, šta hoćemo, pa su baš zbog toga reagovali različito: zatvorili su se ili su bili zadivljeni, smatrali su ovo zanimljivim ili su nas ismejali, oterali su nas, kada smo tražili nešto za hranu za sebe ili magarce. Kao mladima, punim energije, uzbudljivo je bilo i pešačenje i igra. Sada već glumci putuju traktorom, a sigurno je i to zanimljivo. Do dana današnjeg ih pratim, svaku predstavu pogledam – priča ova mladolika glumica koja je do dana današnjeg aktivna, a koja sećajući se ovih čudesnih vremena deluje još mlađe.

Rodilo se Pozorište Bubamara

Posle akademije se zaposlila u subotičkom Dečjem pozorištu, ali nije tada odlučila da želi da se bavi lutkarskim pozorištem, već u jednom od najspornijih glumačkih perioda u Subotici – u Ristićevo doba.

-Posle akademije sam rodila devojčicu, a nakon toga sam se zaposlila u Dečjem pozorištu u Subotici, koje je tada vodio Kurir Jovica. Tamo sam glumila skoro četiri godine. Iz tog perioda imam tri nagrade, među kojima i Nagradu Milena Sadžak – za mladu talentovanu glumicu, sa Vojvođanskog pozorišnog festivala lutaka. U međuvremenu sam skretala pogled u Narodno pozorište, u koje sam i prešla 1984. godine, u doba Ristića. Pa, mi subotički glumci, smo veoma brzo shvatili da je to više pozorište pokreta i spektakla, to jest, ugostiteljsko pozorište. Ljubiša Ristić je dovodio velika imena iz cele Jugoslavije, i mi Subotičani nismo baš igrali. Posle par godina sam primetila, da jako malo teksta učim, što je štetno za glumca, jer mu stane mozak. Mora se vežbati, glumiti, da bi čovek ostao u kondiciji. Pošto sam se uplašila da će mi stati mozak, izmislila sam da učim dečje pesmice, da tako vežbam memoriju. Učila sam pesmice, i palo mi je na pamet da bih od toga mogla da napravim predstavu. U dečjem pozorištu sam naučila da rukujem lutkama, tamo ih je bilo raznih vrsta, i usvojili smo način na koji se igra sa njima, od najjednostavnijih do najkomplikovanijih. Jako sam ih zavolela. Izmislila sam da radim pozorište od jedne osobe. 1991. godine sam osnovala Pozorište Bubamara.

Dvanaest predstava, dvanaest lutaka, bezbroj nastupa

Katalinino pozorište od jedne osobe je bilo veoma uspešno, proputovala je sa njim celu Vojvodinu, i igrala bi i danas, da ima mogućnosti za to.

-Pripremila sam prvu predstavu, Pokretnu priču, koja je imala veoma veliki uspeh u zabavištu, gde sam je prvi put igrala. Vaspitačice su mi rekle, da nedostaju ovako interaktivne predstave i zvali su me svuda. Počela su gostovanja. Pripremila sam dvanaest predstava, šest na mađarskom i šest na srpskom jeziku. Svaka predstava ima svoj set koji je kreirao moj otac, tako da se može premeštati i rastavljati. Moj lutkarski majstor je bio Đula Hajnal, vrlo vešt i talentovan lutkar, koji je za mene napravio dvanaest lutaka. Bila sam „sama svoj majstor”, od zarađenog novca sam kupila zvučnike, pojačalo, mikrofone, sa tim smo uradili muzičku pratnju, samo sam od Rotari kluba dobila bubicu. Predstave igram u zabavištima, pozorištima, fiskulturnim salama, bibliotekama, na ulici. 1996/97. godine sam išla na turneju sa svojom produkcijom, pa sam u manjim selima za ovo vreme odigrala 33 predstave.

Katalin bi želela još da igra za decu, kada bi sadašnja epidemiološka situacija to dozvoljavala.

-Dvadeset i devet godina igram svoje predstave, ali ja još ne bih da završim. To je za mene svaki put veliki doživljaj, ali sada svetska situacija ne dozvoljava da ih igram. Za mene je to veoma bolno, jer ne bih želela da nestanem na ovaj način. Sve je spremno, mogla bih smesta da igram, još nisam raspakovala svoj zavežljaj. Moja ideja je bila da kada završim sa tim, održim seriju predavanja, na kojima ću izložiti rekvizite i lutke sa svih predstava. A onda bih lutke poklonila zabavištima, školama, domovima kulture gde su kao kod kuće i gde ih mnogo vole.

Obožava svoje uloge

Glumica ne uživa u igri samo u Pozorištu Bubamara, već obožava da igra i u Narodnom pozorištu, ne može ni da odabere omiljenu između mnogih dragih uloga.

-U Narodnom pozorištu sam sa velikom pažnjom pripremala uloge koje su mi poverili. Mislila sam da ne tražim uloge, već da pošteno uradim one koje su mi poverili, jer su mislili na mene, od mene se nadali rešenju, a ja treba da uživam u igri. Najviše sam igrala u muzičkim, plesnim predstavama, komedijama, u kojima sam zaista uživala. Davno smo igrali predstavu Bolje me slaži, draga! sa Kristom Sorčik u glavnoj ulozi – tu predstavu sam jako volela. A Zoltan Mezei mi je poverio ulogu bake u predstavi Magnaš Miška, koju smo i ja i publika jako voleli. Ali sam isto tako volela uloge u Lakej Hipolitu, Ljubičastom bagremu, u predstavi Ostrigaš Mici, kao i u Crnom Petru, a volela sam i što još uvek mogu da držim korak sa mladima. Ako situacija dozvoli, onda ćemo da pripremimo i predstavu Šogorice koju je preradio Lajoš Parti Nađ. Deset žena igra u njoj: napada, spletkari, ispoveda se. Ja ću biti jedna spletkašica, suseda koja psuje. Mislim da ću time i završiti seriju svojih uloga.

Prema njenom mišljenju, u novu zgradu Narodnog pozorišta će ići samo kao gledalac, neće igrati na njenoj sceni.

-Godinama sam navijala, razmišljajući kako bi bilo dobro izaći na scenu u novom pozorištu, ali neću imati priliku. Cela zbrka oko pozorišta je vidno planirana. Uvek ima nekih problema. Sada su prozori gotovi, ali neki kažu da su potrebne najmanje tri godine da bi sva oprema bila na svom mestu. A ja ću otprilike tri godine još igrati predstave koje se sada daju. Ako do tada ne bude gotovo, onda ću u pozorište ići kao gledalac, samo da već bude gotovo!

To je želja svih nas, koliko god prevelika bila, naša je.

Susret tufnastog „Fiće“ i Turo Rudija

Glumica Katalin Siracki je Pozorište Bubamara prevozila jednim tufnastim „Fićom“ od zabavišta do biblioteke, iz sela u grad. Kako kaže, crvenog automobila Zastava 750, na kojeg je naslikala bele tufne, više se sećaju nego tufnastog Fiat Seicenta, koji sada vozi.

-„Fića“ je imao 23 godine, i već sam se plašila da idem sa njim na duže puteve, pa sam ga prodala. Ovih dana se ispostavilo, da je automobil, koji se već smatra oldtajmerom, dospeo u Odžake, i mladić koji ga je kupio pojavio se kod mene na kapiji, da sredimo vlasničke papire, jer bi ga on još koristio. Ali već nije na tufne, jer tako nisam smela da ga prodam.

Interesovalo me je, kako može da se registruje automobil ovako čudnog izgleda, na šta je smejući se odgovorila, da se dugo i nije bavila papirima, ali su je policajci više puta zaustavili.

-Kada smo naslikali tufne na auto, pola godine sam ga tako vozila, da nisam prijavila promenu u policiji. Naravno da su me zaustavili policajci, jer je njima jako bilo zanimljivo, delom zato što je automobil tufnast, drugim delom što žena sedi u autu, a trećim delom ih je zanimalo da li je prijavljen. Nisu me kaznili, ali su mi više puta rekli da bi trebalo da ga prijavim. „Fića“ je bio zaveden kao 001. Kada smo naslikali tufne na Fiat Seicento, onda sam u policiji naletela na jednog administrativnog radnika, koji je tvrdio da auto ne može da bude tufnast. Kažem, itekako može. Sredila sam u Auto moto Savezu, i sada je ovaj automobil registrovan kao višebojni i dobio je serijski broj 1. Sada su policajci već navikli, ne maltretiraju me.

U Mađarskoj više mali auto na tufne nije toliko interesantan, jer tamo nije samo Katalinin zaštitni znak tufnasto.

-I u Mađarskoj sam radila kao slobodna umetnica, glumica. Kada sam se tamo na putevima sretala sa automobilima firme Turo Rudi, uvek smo se jako radovali jedni drugima, i mahali smo jako. Sve moje je na tufne, jako mnogo takvih poklona dobijam.

Dobro poznato ime mi je Tufnasta Kati.

 

Žaklina Vigi Žoldoš (Slobodna reč)

Prevela sa mađarskog jezika: Ljudmila Janković Gubik

 Glumica Katalin Siracki, naslovna fotografija: Narodno pozorište Subotica (suteatar.org)

Realizaciju ovog projekta podržala je Fondacija za otvoreno društvo