Princip svakog režima je da pred očima svojih „podanika“ oslikava ružičasti svet. Kao da čovek čuje evergrin hit, koji je više hiljada puta otpevao Peter Husti, po čijem tekstu se čovek samo lepog seća… I nijedna vlada nije izuzetak. Ovim odjekuju tv programi lojalni mađarskom režimu, možda i ne neopravdano, jer je budimpeštansko rukovodstvo potrošilo mnogo hiljada milijardi forinti da namami strane investitore u ovaj deo Karpatskog basena.

Slična je situacija i kod nas. Istina, s obzirom na finansijsku situaciju u zemlji, Beograd ne može sebi da priušti da potroši milijarde evra na ovo, ali se trudi da uradi koliko može. Pred kraj godine je posebno vreme za preterano hvalisanje, jer za nekoliko meseci, ko želi, može ponovo da izađe na glasanje. Biće izbori, pa se sve mora uložiti u cilju toga, da se „ispostavi“ kako vladajuća stranka(e) nepogrešivo vodi državu (i vuče narod za nos), i svakim svojim korakom služi interesima građana i boljoj budućnosti.

Ali šta pokazuju brojke? Pa, iako je statistika veoma mutna nauka, i podacima manipuliše onako kako odgovara gazdi koji daje za hleb, postoje i izuzeci. Na primer, konačne brojke za prošlu godinu, koje bi sada već trebale da budu definitivne, pokazuju da još uvek ne možemo da se pohvalimo životnim standardom, jer jednom delu građanstva eksplodira glava ako na primer „uleti“ vanredni trošak od 140 evra, pored predviđenog porodičnog budžeta. Deset posto njih ne može da pokrije ni normalno grejanje. O tome i da ne pričamo, ko može sebi da dozvoli „prokleto“ jednonedeljno letovanje svake godine, koje bi zapravo trebalo da bude normalna stvar. U poslednje vreme, možda tek svaka druga porodica.

Da ne budemo totalni pesimisti, situacija je bila znatno gora pre pet godina. Na odmor je mogla da ode tek trećina ljudi. Podaci pokazuju da se polovina ljudi još uvek plaši relativnog siromaštva, a samo svaki sedmi kaže da lako može da toleriše razna, gotovo konstantna poskupljenja. Granica siromaštva se može definisati na različite načine, ali statističari kažu da članovi porodice sa primanjima manjim od 22 000 dinara mogu sa pravom da kažu da su siromašni. U praksi međutim, stvari izgledaju malo drugačije, jer oni koji žive sami teško mogu svakog meseca da se pokriju od gore pomenute sume. Naročito ako se u zimskom periodu pojavi i račun za grejanje. Od oktobra do aprila su i oni koji žive u jednosobnom stanu prinuđeni da polovinu „praga siromaštva“ troše na režije, a od preostalih 10 – 12 hiljada dinara moraju da kupuju lekove i hranu… Statistika rasvetljuje i jednu zapanjujuću činjenicu. U kategoriji siromašnih su uglavnom mladi, odnosno oni od 18 – 24 godine. Naravno, prvenstveno oni, koji još nisu uspeli da se zaposle, pa nemaju redovnu mesečnu platu. Opravdano je pitanje: od čega onda žive? Odgovor je jednostavan, izdržavaju ih roditelji (ponekada babe i dede). Degradirajuće!

Da se ne zaglavimo sa ovom temom samo kod kuće. Kakva je situacija geografski malo zapadnije od nas? Pa… ima i tamo sirotinje. U Luksemburgu se svaki šesti građanin smatra siromašnim, jer njegov mesečni prihod ne prelazi 1500 do 1700 evra. Naša prosečna primanja su jedva trećina toga.

Inače, ni u Evropskoj uniji, koja nama nije ni dostupna, nije sve med i mleko. Jedna trećina Rumuna, Grka i Španaca još čeka da sustigne srednju klasu.

Naša finansijska situacija se ogleda i u tome, što takozvana potrošačka korpa (koja nema mnogo veze sa realnom svakodnevnicom) vredi 75000 dinara. Prema nekim stručnim istraživanjima, četvoročlanoj prodici bi za pošten i miran život trebalo 98 000 dinara mesečno. Nasuprot tome, velika večina radnika je prinuđena da se zadovolji mesečnom zaradom od 40 – 50 hiljada dinara. Penzioneri sa prilično manje od ovoga.

Svakodnevna ishrana je posebna tema. Stručnjaci stalno naglašavaju da moramo da jedemo kvalitetnu hranu da bi sačuvali svoje zdravlje. Pre svega misle na takozvane bio proizvode i useve. Međutim, za većinu nas je ovo samo uzaludan san. Na primer, u slučaju dimljene slanine, osnovne hrane (siromašnih) seljaka svakog doba, razlika između realnog i očekivanog kvaliteta je ogromna. Kilogram takozvane obične slanine je 350 – 450 dinara, dok mesari i oni koji prave domaće proizvode od mangalice za slaninu bez pardona traže i 1000 – 1200 dinara.

Iluziju da se „živi sve bolje“ ozbiljno podriva svakodnevni porast cena. Ne može se reći da je poskupljenje drastično, ali ako kilogram hleba poskupi dva puta za tri meseca za po 10 dinara, ili za 30 dinara sto grama kafe, iskusićemo da možda i ne živimo tako dobro kako tvrde naši političari.

Oni ne kažu, ali mi znamo da je za nas, Obećana zemlja još daleko.

Računi za režijske troškove (Foto: biscani.net)