Igor Turković je jedan od onih ljudi koji imaju šta da kažu. O čemu smo razgovarali jednoj hladnog januarskog dana sledi u narednim redovima.
Ko je Igor Turković, poslovno i privatno?
Ovo pitanje bi možda trebalo više puta da postavim sebi. Nekako kod ovog pitanja imam osećaj da sam na ispitu, pa treba da se dokažem. Za one koji me ne poznaju, ja sam rođen u Jugoslaviji, današnjoj severnoj Srbiji, u jednom malom ali za mene najlepšem malom gradu pored reke Tise zvanom Senta.
Iz mešanog braka, tata Hrvat a mama Mađarica, uživao sam svoje detinjstvo gledajući sliku Maršala Tita iznad školske table tada ne znajući istoriju.
Danas sam prvenstveno muž, ponosan otac dve princeze koji živi u Minhenu.
Sebe bih najlakše opisao na primeru drveta, ja sam drvo sa dve grane.
Jedna grana je sport a druga nauka. Grane okružuju moju porodicu a listovi moje drugove.
Od svoje sedme godine igram stoni tenis i završio sam Prirodno-matematički fakultet u Novom Sadu na odseku biologije kao profesor biologije-hemije. Nakon toga sam upisao doktorske studije u okviru medicinskog fakulteta u Lajpcigu na Paul-Flechsig institutu za istraživanje moždanih funkcija.
Optimista sam začinjen sa malo realizma koji voli život i samo stanem kad mislim da vredi stati.
Rođeni ste u Senti. Šta je uticalo na to da se odselite za Nemačku?
Stao sam na ludi kamen. Nisam otišao jer sam želeo, nego zbog ljubavi.
Volim moj rodni grad. Senta je nešto posebno. Znam da svako kiti svoje rodno mesto sa najlepšim ukrasima, ali Senta je ipak nešto više od toga.
Zašto ste postali molekularni biolog?
Analitička hemija mi je uvek bila u srcu. Diplomski rad sam pisao iz analitičke hemije zbog moje drage profesorice Katalin Mesaroš Sečenji. Kad sam otišao za Nemačku, hteo sam da radim, jednostavno da zaradim svoj hleb. Drvo kao drvo, grane su blizu jedna drugoj. Čim sam otišao za Lajpcig prvo mi je bilo da nađem jedan stonoteniski klub.
Prijateljstvo u sportu je nešto neverovatno. Našao sam jedan stonoteniski klub, gde mi je jedan igrač ponudio mesto za praksu u jednoj pulmološkoj laboratoriji, gde sam dopunio svoje znanje metodama istraživanja u molekularnoj biologiji na ćelijama plućnog raka.
Sa malim prekidom prakse od 2 meseca u Budimpešti sam uradio jednu praksu za HPLC (High Performance Liquid Chromatography).
Nakon uspešnog apliciranja, 2010. godine u januaru sam počeo svoje doktorske studije kao molekularni biolog.
Kako se vaš život promenio od početka pandemije?
Na početku je bilo teško, nisam video svoju familiju dugo. Ali, ja još smatram sebe srećnim u ovoj nesrećnoj pandemiji iz više razloga.
Rodila mi se druga ćerka, zbog toga sam bio najviše kod kuće, nije mi bilo teško držati rastojanje i ne izlaziti. Nije uticalo na moj posao i moje prihode, što mnogi ne mogu da kažu za sebe.
Naravno moje strpljenje je bilo stavljeno na iskušenje, sa mnogim delimično naučno neosnovanim restrikcijama. Ovakvo stanje ograničenja i pored ratova nismo imali, i to je teško integrisati u svakodnevni život.
Kada će i kako po vašem mišljenju doći kraj pandemiji COVID-19?
Tu smo posle dve godine pandemije i svako želi da zna kad će biti kraj. Razumljivo.
Kraj pandemije će doći kad na globalnom nivou budemo postigli imunitet od barem 90%.
Ovo je veoma kompleksno stanje koje je u relaciji sa postotkom vakcinisanja, prirodnog imuniteta i mere mutacije virusa.
Danas, gde varijanta Omicron dominira, postoji velika mogućnost da se postotak prirodnog imuniteta poveća i sa već vakcinisanim delom stanovništva postigne taj procenat imuniteta koji može da prevrgne pandemiju u endemičnu fazu.
Datum je teško predvideti, međutim po mom mišljenju to bi trebalo da bude pre leta ove godine.
Šta je ono što se u vašem životu iskristalisalo tokom pandemije? Ima li nekih pozitivnih aspekata cele priče?
Naravno, da je zdravlje najvažnije i mislim da je ovim sve rečeno.
Da li su kod COVID-a efektivnije vakcine ili prirodni imunitet?
Prirodni imunitet je uvek bolji, ali rizik je veći da će biti long Covid efekta. Ova tema se ne može objasniti u par rečenica. Da se ja pitam, a ja se oslanjam na naučne dokaze, vakcinisanje je u mnogome bolja opcija nego čekati da se zarazim i dobijem imunitet.
Koja se država po vašem mišljenju najbolje nosila sa pandemijom?
Najbolje je to uradila Kina, ali naravno pod drakonskim uslovima. Nešto tako u Evropi je nemoguće zamisliti. Meni je i žao što je postavljeno ovo pitanje, jer je pitanje postavljeno zbog stanja u kojem smo. Pandemija mora da se kontroliše na globalnom nivou a ne na državnom.
Kako funkcionišu vakcine i zašto vakcinisani i dalje mogu da prenose virus?
Više od 100 godina imamo vakcine. One deluju na principu „Evo da ti pokažem ko sam, da znaš”.
Vakcine pripremaju telo na napad jednog virusa. Kad se primi vakcina, virus koji napada telo nije više stran i telo pripremljeno čeka napad.
Vakcinisani prenose virus jer je virus jednostavno takav, to se mora prihvatiti.
Imamo vakcine koje dugoročno štite od bolesti i imamo one koje moramo godišnje primiti, kao na primer za gripu.
Ja u životu nikad nisam primio vakcinu protiv gripe do prošle godine. Primio sam je jer mi je žena bila trudna. Ni ne znam ko je vakcinu proizveo ni koji biomehanizam ima. Ali to je druga priča.
Virusi gripa i Sars mutiraju češće, zato je bitka protiv njih teža, dok zbog tetanusa treba samo svakih 10 godina primiti opet vakcinu ili zbog Hepatitisa B svakih 5 godina.
Zašto se zdravstveni sistem širom sveta urušavao tokom pandemije?
Zdravstveni sistem je bio u mnogim državama u lošem stanju i pre pandemije. Dočekati ovakvo zlo je doprinelo još lošijim uslovima. Naravno, skepticizam u nauku i izgovor za „slobodnu volju” bez naučno dokazanih argumenata nije baš bio od prednosti što se tiče popunjenosti bolnica.
Mnogi su morali čekati na operacije ili dijagnoze mahom zbog nevakcinisanih pacijenata.
Neverovanje u nauku je dovelo sistem u još težu situaciju, ali ljudi jednostavno veruju u sopstvena ubeđenja.
Kako sa stanovništva jednog naučnika vidite ovu pandemiju? O čemu se zapravo u celoj priči radi?
Ja, koji već 2 godine govorim o tome koliko je ovo opasno, moram da kažem da imamo sreću. Ima mnogo opasnijih virusa koji mogu mnogo goru situaciju da prouzrokuju. Nadam se da smo sad naučili nešto i da ćemo biti spremniji ako nas zadesi nešto gore u vidu smrtonosnog virusa.
Kinezi već hiljadama godina jedu slepe miševe, otkud se virus sada pojavio u ovom obliku?
Kapitalizam. Male krznate zivotinje, kao vidra, lasica i slične životinje su veoma tražene na pijaci zbog krzna. Postoje farme ovih životinja u Kini i zakonom je zabranjeno divlje vrste uneti na farmu.
Naravno ljudi ne poštuju zakone i najverovatnije je jedan Kinez uhvatio jednog divljeg krznatog sisara koji je prethodno pojeo mladunče šišmiša nosioca mutacionog Sars Cov virusa.
Da li se nečega u životu plašite?
Kad sam počeo igrati stoni tenis uvek sam se plašio da pobedim. To je sportska psihologija i kasno sam je prebrodio.
Danas se plašim da se nešto ne dogodi mojim najmilijima.
Šta vas čini srećnim?
Zagrljaj porodice, život, putovanje i pivo u kafani sa najboljim drugovima.
Kako vidite sebe za 10 godina?
Za deset godina moja prva ćerka će imati 17 godina. Bolje da ne odgovorim.
Vidim sebe kao kod prvog pitanja, vidim sebe kao muža, kao oca, sa puno putovanja iza sebe.
Igor Turković (Foto: privatna arhiva)
