Novinaru nije potrebna nagrada da bi svoj posao radio savesnije, bolje ili jasnije. O tome sam razgovarala sa Čabom Presburgerom u jednoj od emisija Esvereš u vezi sa činjenicom da je jedna koleginica preuzela državno priznanje od predsednika države. I tada sam rekla da novinar uopšte ne treba da žudi za takvom nagradom, ali naravno da je profesionalno priznanje dobrodošlo, jer ko se ne bi radovao tome, kada njegov rad bude priznat od strane onih koji se razumeju u to.
Prošle nedelje je stigla vest da će Nezavisno društvo novinara Vojvodine ove godine dodeliti nagradu jednom od novinara koji izveštava na jeziku nacionalnih zajednica, na mađarskom jeziku (sticajem okolnosti dole potpisanoj novinarki, ali iz ugla onog što imam da kažem, to je sada sporedno). Vest je prenela matična firma novinara, Fondacija Sloboda štampe koja izdaje i Čaladi Ker, međutim osim RTV Vojvodine, nijedan vojvođanski mađarski medij nije smatrao vrednim da barem u vidu informacije izvesti: jedan novinar koji piše na mađarskom jeziku dobio je ovo priznanje.
Činjenica da mi, u stvari, prećutkujemo jednu takvu vest, kojom bi se inače ponosili u bilo kojoj državi i zajednici koja funkcioniše u normalnim demokratskim uslovima, već sama po sebi je dovoljna da znamo da se o slobodi i nezavisnosti uopšteno u oblasti vojvođanskog mađarskog informisanja teško može govoriti. Ni ja se ovome nisam začudila, ali me ipak jako rastužuje što su naši mediji dovde srozani.
Nagrada utoliko više vredi, jer je dodeljena u gore navedenim okolnostima, ali iz nekog razloga se udružuje sa gorčinom i tugom, jer iako se profesijom vredi baviti samo u skladu sa etičkim kodeksom, mnogi taj kodeks već duže vremena ne prelistavaju. A to, što to ne rade je i odgovornost nas, njih, a i čitalaca. Dopustili su, zadovoljni su, ćute. Ćute o jednoj nagradi, a veći je problem što ćute i o mnogim drugim stvarima. Već dugo godina, ali dokle?
Prećutkivanje (Foto: totempool.com)
