Palim sveće samo na grobovima svojih najbližih. Nema više među živima onih koji su tačno znali gde ko počiva: bake i deke, prababe i pradede, čunukbabe i čukundede, stričevi, ujaci, tetke, ujne, strine, braća i sestre od stričeva, ujaka, male sestre i mala braća preminula kao odojčad, brat koji je kao malo dete doživeo prelom kičme.

Pre šesnaest godina otišla je i moja mama. Počiva na Gornjem groblju u Bezdanu zajedno sa mojim tatom. On je bio taj koji nas je vodio od groba do groba. Jedne od narednih godina smo otišli na Donje groblje da zapalimo sveću na grobu mog dede i moje bake. Čak i sada mogu da nas vidim kako hodamo okolo sa hrizantemama u saksijama i svećama, koji su tada „ušli u modu“, očajnički lutamo među grobovima, jer nisam mogla da pronađem, iako sam bila ubeđena da znam „gde su“ moji baba i deda po ocu: Šimon Bence (deda Bence) i Eržebet Major (baka Bence, inače tetka Čere; danas niko ne vređa ako kažem: zbog njene nepodnošljive prirode svi su je zvali Aždaja.). Napustili smo groblje obešenih noseva, sa cvećem još uvek u rukama.

Ni to nisam zapisala, šta mi je moja baka po majci, Julijana Kedveš (tetka Jula, meni: Baka) pričala o svojoj porodici. Jer sam mislila da sam sve zauvek zapamtila. Međutim, sećam se da je ona bila najstarije dete svojih roditelja, a najmanje troje njene braće i sestara je umrlo u detinjstvu od tako strašnih i opasnih bolesti kao što su tuberkuloza i difterija. Njenog mlađeg brata koji se zvao Imre, a koji je u mladosti slomio kičmu, položili su na počinak u dvadesetoj godini. Za prelom su krivili oca, jer je „udario“ dvogodišnje ili trogodišnje dete. Prema zvaničnoj verziji, pao je sa stepenica. I to je bilo pitanje roditeljske odgovornosti, tačnije neodgovornosti, samo nije bio toliki greh kao batine.

Nemam običaj da ulepšavam prošlost. Izuzetno me nervira tuđa lažna slika o prošlosti tipa „sve je bilo bolje u stara vremena“ i „ljudi su se međusobno poštovali i uvažavali“. Članovi moje porodice pomenuti i gore, a i dole – sa nekim izuzecima – nisu se voleli, bili su zavidni i ljubomorni, svađali su se, sudili, izdavali, odbacivali i poricali, odozgo gledali jedni na druge. U detinjstvu sam se zbog ovoga loše osećala, što nemam „blagosloveno dobre“ bake, „dobroćudne“ deke, koji vole svoje unuke neizmerno, drže porodicu zajedno i zrače ljubavlju kao u bajkama. Naravno, sada već znam da nisu bili ništa lošiji od drugih, i od drugih porodica, samo se nisu toliko trudili da se foliraju. Nisam volela taj stari svet. Ne kažem da je ranije „sve bilo bolje“. Jer nije.

Moji roditelji: Šimon Bence (1934-1999) i Julijana Nađ (1937-2006). Baba i deda sa očeve strane: Šimon Bence (1908-1987), Eržebet Major (1911-1998). O ocu mog dede ne znam ništa, čak ni njegovo ime – samo pretpostavljam da se i on zvao Šimon. Prababu sa očeve strane je moje rođenje zateklo još na ovom svetu, pa sam se ipak samo jednom srela sa njom. Tata me je odveo kod nje u posetu jedne večeri: podigao me je da bih mogla da pokucam na dvorišni prozor, i pogledavši u svetlu sobu videla sam prvi (i poslednji) put mog jedinog praroditelja. Bila je 1971. ili 1972. godina, a u ovom kutku Evrope (socijalistička Jugoslavija) belu čokoladu nije bilo uopšte moguće kupiti, ili veoma retko, ali je ona ipak odnekud imala, dobila sam je na poklon od nje. Pominjali smo to godinama.

Sve što znam o ocu moje bake sa očeve strane je da je umro negde u Srbiji u Prvom svetskom ratu. Odneo ga je tifus. Porodica nikada nije saznala gde je sahranjen. Pominjalo se neko ostrvo. Njegova udovica, naša prababa sa očeve strane, doživela je troje praunučadi. Ja nisam bila među njima. Majko je bila draža od svoje ćerke: i moja mama je više volela od svekrve, a moja starija sestra i rođak su je obožavali. Navodno, u Drugom svetskom ratu su joj Rusi ovo „prikačili“, odnosno ime „majka“ što nas navodi na zaključak da je već tada morala biti duboko u godinama. Čak je i vojnicima izgledala stara. Svo troje dece mog dede i bake po ocu je umrlo (Šandor, Šimon i Eržebet) i njihovi supružnici (Mari, Juliška, Pišta). Desetogodišnji sin potonjih (tetka Beži i šogor Pišta) umro je 1972. godine od leukemije. Njegova sahrana – imala sam pet godina – ostaje za mene depresivno iskustvo – ali ne zbog smrti, o kojoj sam veoma malo razumela, već zbog izuzetno duge ceremonije i neprestanog jecanja dve bake. Tetka Beži (kasnije je rodila ćerku), živela je najduže od svih roditelja. Mogla sam da je pitam, ali nisam.

Petiku su lečili u Beogradu. Niko u porodici još nije imao auto, a taksi je smatran velikim luksuzom, ali su želeli da premine kod kuće. Jedan vozač je pristao da za veću sumu preveze roditelje sa umirućim detetom kući. U Somboru, kod semafora (tada je bio jedan u celom gradu), izašao je i zapalio. Bilo je teže nego što je mislio. Petiku sam jedva prepoznala zbog višegodišnjeg lečenja u prestonici. Imam samo jedno sećanje na njega. Pustili su ga kući na vikend. Išli smo u posetu. Imali su jedan salaš (moderna farma) na obali Vajaša. Pravo jezero ispred njihove kuće, sa molom. Lovili smo sočivicu i alge pravim štapom za pecanje. Na današnjem nivou medicinske nauke, možda bi i imao šanse. Tada ga nisu mogli spasiti. Preminuo je u majčinom naručju na granici sela, baš prešavši most na Kiđošu. Kada ga prelazim, često se setim da je taj most porodično obeležen. Među precima mojih babe i dede po majci, pomenutih Đerđa Nađa (1902-1977) i Julijane Kedveš (1908-1987), ne znam niko gde počiva, osim jedne prabake. O roditeljima bake po majci znam nešto više, ponajviše zato što moj pradeda, koji se – kako se sećam – zvao Mihalj Kedveš, ni sa slučajem svog sina Imreta na duši nije bio baš uzoran porodični čovek: kažnjavao je, pa čak i zlostavljao svoju porodicu. Nije da je to bila neobična pojava u to vreme. Analizirajući oskudne podatke iz bakinih priča, verujem da je ratovao u Galiciji u Prvom svetskom ratu, tamo je pao u zarobljeništvo i mislim da je – na osnovu pominjanja nesnosne hladnoće i smrznute, neplodne zemlje – odvukli u sibirski logor. Sa drugovima u istoj nevolji, preživljavali su na supi od stočne repe, češće od koprive. I nakon što se vratio kući – iako nije bilo potrebno da gladuju – redovno je tražio od supruge da to kuva. U starosti se međutim „pripitomio“. Dozvoljavao je svojoj unuci, mojoj macji, da mu češlja nekoliko preostalih vlasi kose. Takođe nisam iskoristila priliku da saznam mnogo više o ovoj grani porodice iz autentičnog izvora. Brata moje bake, Ferenca, ratom prekaljenog, grubog Mihaljevog najmlađeg sina, sudbina je blagoslovila dugim životom. Nadživeo je ne samo svu svoju braću i sestre, već i većinu svojih nećaka, uključujući i moju majku. 2009. godine redovno je posećivao mog teško bolesnog muža u banji Bezdan. Tada je već imao preko devedeset godina. Možda dve decenije pre toga, ugostio nas je u svom domu, pokazujući nam uramljene portrete svojih roditelja, odnosno mojih pradede i prababe, snimljene u Budimpešti prve polovine veka. Pokazao je i jednu krštenicu. Ništa me nije zanimalo. Bila sam mlada, nastavnik početnik: zanimali su me Jaus, Derida i Gadamer, a ne porodična istorija.

Groblje u Bezdanu (Foto: bezdanmz.wordpress.com)