Da li ste ikada osetili da država u kojoj živite želi da vam naudi? Ne (samo) zato što loše funkcioniše, već je u izvesnom smislu i zla.

Možda se neko i navikao (ako nikako drugačije, ono gotovo sigurno preko svojih predaka, ako išta zna o njihovim životima) na činjenicu, da se u Istočnoj Evropi lični integritet i sloboda mogu i moraju održati ne uz, barem u ograničenoj meri, pomoć države, već često uprkos njoj.

Peter Pelegrini očigledno nije političar o kome bi trebalo pisati u vezi sa upravo pokrenutim problemom. Naizgled!

Slovački šef države (bivši glavni „nosač torbi“ slovačkog premijera Roberta Fica) želi da se predstavi kao uzor dostojanstva i smirenosti, što prihvataju i njegovi sledbenici. Međutim, tako se potrefilo da je upravo on poslednjih dana i nedelja svojim postupcima dokazao: kada je o tome reč, ni slovačka, a ni mađarska manjina ne mogu računati na njegovu „legendarnu“ smirenost.

A jedno poglavlje priče odigralo se u Vojvodini…

Pelegrini je nedavno posetio Beograd, a zatim i Bački Petrovac, gde se u oba slučaja sastao sa Aleksandrom Vučićem (kome su takva prijateljevanja strašno potrebna) u veoma srdačnim okolnostima. Tema Slovaka u Vojvodini takođe je stalno bila na dnevnom redu tokom njihovih razgovora, od slovačkog kulturnog centra koji će biti izgrađen u Novom Sadu, do njihove uloge u aktuelnoj srpsoj unutrašnjopolitičkoj situaciji.

U međuvremenu, mnogi ljudi se možda sećaju tog dana u avgustu kada je Bački Petrovac „obezbeđivala“ ne samo policija, već i batinaši iz Srpske napredne stranke, kako bi sprečili okupljanje demonstranata u tom malom gradu. Grupa Slovaka iz Vojvodine pokušala je da skrene pažnju Pelegriniju na počinjene zločine, ali nisu uspeli lično s njim da se sastanu. U svom otvorenom pismu, pokrenuli su i niz drugih pitanja (kao što je politička kontrola nad Slovačkim nacionalnim savetom… zvuči poznato, zar ne?).

Slovački predsednik se nije dao previše omesti. Rekao je da slučaj smatra domaćim javnim pitanjem. Takođe je napomenuo da su mišljenja Slovaka u Vojvodini podeljena oko toga koju srpsku političku stranu podržavaju, a to su stvari koje tangiraju unutrašnje poslove Srbije.

Drugi slučaj se tiče slovačkog cirkusa javnih poslova, koji se razvio oko Benešovih dekreta.

Pelegrini je 23. decembra potpisao amandman na krivični zakon koji bi omogućio da svako ko „dovodi u pitanje“ validnost dekreta bude osuđen na do čak šest meseci zatvorske kazne. Pozadina slučaja je veoma (ali veoma!) komplikovana, posebno ako se vratimo u 1940-te. Kolektivno uskraćivanje prava koje je tada pogađalo Mađare i Nemce u Čehoslovačkoj okončano je 1948. godine (iako to tada Nemcima nije pomoglo), ali time izazvane nepravde još uvek nisu obrađene. Uz sve ovo, pre oko sedam godina od strane slovačke države odvijao se jedan bizaran proces, pošto su državni zemljišni fond i šumarstvo počeli da oduzimaju zemljište na osnovu dekreta koji nisu bili mogući 1940-ih godina zbog tadašnjih turbulentnih uslova. Verovatna suština ove pojave je da se na „operacionom stolu“ledeno hladna i profesionalna pravna tehnokratija susrela sa (ne baš toliko) podsvesnom slovačkom nacinalno-državnom agresivnošću, koja je oživela kao neka vrsta bizarnog zombija. Štaviše, bilo je, a i ima slučajeva gde su vlasnici slovačke nacionalnosti bili ti koji su obeštećeni, bilo da se porodica asimirala u tom procesu ili su jednostavno kupili „nekonfiskovanu“ zemlju.

Tema konfiskacije zemljišta ponovo je izbila u nacionalni javni diskurs krajem novembra, kada je trenutno najpopularnija stranka, Progresivna Slovačka, vodeća opoziciona stranka, pokrenula to pitanje u Komaromu. Oni bi zaustavili ceo proces, jer tvrde da je neodrživ. Kao rezultat toga, pitanje dekreta je ostalo na dnevnom redu, dok je Ficova vlada, nastavljajući svoju dobru staru praksu, pokušala da ojača svoju poziciju „zakonom o osveti“. To je rezultiralo izmenama Krivičnog zakonika. Neki su se nadali da ga Pelegrini neće potpisati, ali kako se ispostavilo, ta nada je bila potpuno naivna.

Slovački šef države je kristalno jasno pokazao, kako u odnosu na „spoljne“ Slovake, tako i na „domaće“ Mađare, da su nezadovoljstva etničkih manjina sekundarna pitanja – ali naravno, ne samo on, već se može nabrojati i većina političkih ličnosti, od Vučića do Orbanove vlade, pa sve do Evropske unije. A u slučaju dekreta, čak i do neslovačkih manjinskih mađarskih stranaka, koje su ignorisale velike i gledale na drugu stranu, samo da ne bi morale da vide šta se dešava u Bratislavi.

Ponašanje Mađarskog Saveza je vredno pažnje, jer uprkos činjenici da se gotovo na svaki način izmanevrisao pod mađarsku vladu i pokazao maksimalnu otvorenost prema Ficu, više ni on nije mogao da drži jezik za zubima. Delimično su stali na stranu slovačke opozicije preko predsednika stranke Lasla Gubika, a organizovali su i sopstvene demonstracije, te je njihov bivši predsednik, Kristijan Foro, podneo ostavku na mesto savetnika Pelegrinija. Sve su to radili dok su interesi Viktora Orbana nalagali da ne bude nikakvih problema ili poremećaja u odnosima sa Ficom – Budimpešta do sada nije mnogo protestovala po tom pitanju, što se verovatno i neće značajno promeniti, budući da mađarski premijer očito vodi politiku u skladu sa svojim „višim“ strateškim interesima. Mnogi predstavnici Mađarskog saveza su godinama (ako ne i decenijama) bili neumoljivo servilni prema Budimpešti, ali su se stvari sada pogoršale do tačke u kojoj moraju da politiziraju, čak i ako odstupaju od kursa mađarske vlade, barem malo idući protiv njega. Videćemo dokle će to tako ostati. Toliko o (alo, SVM!) tome šta znači totalno podrediti manjinsku politiku centrima moći, biti ukras, ali ne na šeširu, već najpre u zadnjem džepu „glavne vlasti“.

Nema tu puno naravoučenijeg. Možda jedino toliko, da etnička manjina ne može sebi da priušti da se potčini vlasti, a istovremeno, trebalo bi da izgradi veoma jaku civilnu bazu zasnovanu na solidarnosti i jednakosti… A možda ne bi škodilo ni sa saosećanjem posmatrati šta se dešava čak i sa nemađarskim manjinama, barem u regionu.

Lepa priča, zar ne?

Vučić, Fico i Orban (Foto: nova.rs)