Konačno imamo zajedničku temu koju je nemoguće zanemariti: vrućinu, sušu, šumske požare, presušivanje reka, jezera i potoka, kao i sve nevolje i probleme koji ih prate. Ovo je zajednička stvar i mladih i starih, inženjera i seljaka, muškaraca i žena, onih koji su inteligentni i onih koji su to u manjoj meri, širom Evrope, pa i čitavog sveta. Koji termin povodom ovoga smatrate najprikladnijim: klimatske promene, klimatska katastrofa, globalno zagrevanje ili smo jednostavno doživeli još jedno dugo, vruće leto?
Meni se lično najviše dopada izraz „sporo nadolazeća katastrofa“, mada da je verovatno pogrešno reći da mi se „dopada“; čudno, ali čovek u ovom trenutku nema volje ni za šalom, niko ne govori ironično o ovoj situaciji koja se tako sporo odvija, te se jedan stručnjak o tome izrazio tako da nema ni izraza koji bi to opisao. Jer čak ni naš jezik nije spreman za ono što se sada dešava! Globalno otopljavanje i efekat staklene bašte su neutralni naučni termini, ali kada se praktično pržimo i gledamo kako biljke i ribe ugibaju, neizbežno doživljavamo snažna osećanja i emocije. Psihologija je već skovala termin koji zvuči neobično – solastalgija – kako bi opisala tugu zbog narušavanja životne sredine i uništenja poznatog pejzaža. Dok je „nostalgija“ čežnja za domom, „solastalgija“ je tuga zbog nestajanja zavičaja – iako smo još uvek u njemu.
Pojmovi – i ono što opažamo
Postoje korektni termini, na primer: „dugotrajan nedostatak padavina“ i „drastično smanjenje sadržaja vlage u korenskoj zoni i dubljim slojevima zemljišta“, „kontinuirani pad rečnog proticaja“, a s druge strane tu je i ono što opažamo čulima i što osećamo u duši. Vidimo kako se mrtvaje i jezera pretvaraju u barice (Baračka, Šarkanjoš, jezero Ludaš, a mogla bih na više stranica nabrajati sva mesta u Vojvodini koja presušuju), isušivanje veličanstvenog Dunava, možemo da vidimo, dodirnemo i osetimo miris mulja, uvenuća, da osetimo vrelinu na svojoj koži, naša tela pate, kao i tela biljaka i životinja. Videli smo, a mogli i da osetimo smrad uginule ribe u rekama.
Ono što nazivamo nanosima i plićacima, a što doživljavamo sa velikim nezadovoljstvom, tehnički se naziva „kolaps kapaciteta pejzaža da zadržava vodu“. Kada vidimo sasušene, pocrnele suncokrete i kukuruz koji je tužno klonuo, to nije ništa drugo do „kolaps ekosistema“.
A ni brodove ne viđamo. Ono što vidimo jeste kako se obala urušava; ovo je slučaj kada „vodostaj reka pada ispod nivoa potrebnog za plovidbu“. A da li znate šta je „nova klimatska normalnost“? Da je nenormalno sada već normalno i da će u narednim godinama sve biti još gore, a na to moramo da se naviknemo.
Solastalgija – tuga kad se osvrneš oko sebe
Osvrnimo se oko sebe! Tok Tise se znatno usporio, rečno korito se suzilo, po površini pluta gomila prljavštine, a voda se guši u korovu i algama. Iz Dunava izranjaju zarđale olupine brodova, a vodostaj nikada nije bio niži. Šljunkovite uvale i peščani sprudovi krase Dravu, baš kao i na Savi, koja se već i oseća. Kanal Dunav-Tisa-Dunav stagnira i postao je prljav, pretvarajući se u mutnu, muljevitu močvaru, zagušenu vodenom lećom. U Kopačkom ritu voda je prestala da se kreće, čitavo područje se polako pretvara u travnate ravnice i muljevita polja. Nekada sam puno plivala u Barački, a danas bih potonula u suvo, ispucalo crno blato, jer je proces samoprečišćavanja tog rukavca zaustavljen. Šarkanjoš, gde sam takođe umela dugo da plivam, postepeno presušuje… U julu je njegova plitka voda bila topla poput mlakog čaja. U blizini Apatina, zaštićene poplavne šume ostaju bez vode… Domaći deo Evropske Amazonije, područje koje je UNESCO priznao kao rezervat biosfere, tačnije rezervat prirode Gornje Podunavlje, pruža sumornu sliku. Da nabrajam još?
Božja kazna, prirodan proces ili ljudski nemar?
Prema jednoglasnom mišljenju naučnika, globalno zagrevanje je uzrokovano neodgovornim ljudskim aktivnostima i ponašanjem. Ni dugotrajna suša nije božja kazna, već posledica neodgovarajućeg korišćenja zemljišta, krčenja šuma, industrijske drenaže poljoprivrednog zemljišta, regulacije rečnih tokova i slično. Činjenica da se alpski „vodotornjevi“, tj. glečeri tope jedan za drugim, ne dešava se sama od sebe, već usled porasta temperatura. Kao posledica toga, naše reke ostaju bez izvora dopune. Trend otopljavanja nije počeo ove godine, a i pre četiri godine je vladala ozbiljna suša. Ipak, uprkos svemu tome, nije došlo do promene u razmišljanju o upravljanju vodama. U svesti donosilaca odluka i investitora još uvek nije pridat onaj značaj koji zaslužuju vodni resursi, kao i zaštita drveća i šuma. To je očigledno, ne samo u Senti. Vojvodinu pogađa izuzetna suša, ali je veliki broj lipa u Senti i dalje planiran za seču, a planiraju se i dalji projekti koji takođe uključuju seču drveća i postavljanje betona. Otpadne vode se ulivaju u reku kroz cev blizu kupališta… Da li ste već primetili da već početkom avgusta počinje da žuti lišće na drveću? Ovaj rani dolazak jeseni je posledica isušivanja korenovog sistema vrba, topola i hrastova. Drveće u plavnim područjima na nedostatak vode usred leta reaguje odbacivanjem lišća i prevremenim odumiranjem grana.
Da li se može nešto uraditi?
Šta možemo učiniti osim toga da ne bacamo upaljene cigarete i prazne plastične flaše? Vrlo malo. Potrebni su nam ne samo ekološki svesni građani, već isto takvi političari, inženjeri, preduzetnici i poljoprivrednici. Ne treba graditi akvaparkove, već životnoj sredini ponovo vratiti „divljinu“ i revitalizovati predele poput poplavnih šuma. Kao obični građani, jedino što možemo da učinimo jeste da od lidera zahtevamo odgovornost kada je reč o ekološkoj svesti i ekološkom načinu razmišljanja. Na primer, kritikujmo plan za uređenje Narodne bašte u Senti, jer će on smanjiti postojeće zelene površine, koje se ionako iz godine u godinu smanjuju. Ali, da li se mi tu išta pitamo? Ne pitamo se. Ponekad se zaista stiče utisak da naši lideri ne umeju da zbroje dva i dva. Zabijaju glavu u pesak, sve dok svet oko nas ne izgori.
Viktorija Radič
Suša u Vojvodini (Foto: vojvodinauzivo.rs)
