Gradonačelnik komšija

Stariji stanovnici Subotice sećaju se nekoliko gradonačelnika. Mogao bih napamet da ih nabrojim desetak, jer sam ih sve poznavao tokom svog rada u proteklih šest decenija. Među njima je bilo i onih koji su ostavili ozbiljan trag iza sebe, koji zaslužuju i treba da budu upamćeni, ali je bilo i takvih koje su ljudi već i zaboravili. Moj mudri komšija bi i ovog puta rekao: „i gradonačelnici su ljudi“. I to je tačno, bio bi u pravu i ovaj put.

Stanari tornja

U desetospratnici u kojoj smo živeli skoro deceniju, bilo je više od sedamdeset stanova. Među komšijama je bilo običnih radnika, policajaca, železničara, ali i lekara, penzionera, inženjera, direktora škola i nekoliko univerzitetskih profesora. Bilo je to kao neko selo građeno uvis, sa liftovima i ulaznom kapijom, u skladu sa ukusom tog vremena. Iza samoposluge na Radijalcu, na korak do pijace. Ja se ne sećam tu nikakvog haosa, svađa, negodovanja ili uobičajenih rasprava među komšijama. Javljali smo se jedni drugima, deca su se družila, a štaviše, povodom jedne svadbe, jedan od stanara je kod ulaza u soliter postavio sto sa obilnom ponudom hrane i pića. I rekli smo mu da je ugostio celo selo.

Jedan od univerzitetskih profesora koji su živeli u zgradi, a koji je radio na Ekonomskom fakultetu, uživao je u lepotama života u ovakvoj zgradi sa suprugom i sinom, a i sa nama. Čak i danas se slažem sa onima koji kažu da su takve zgrade poput apartmana sa svim pratećim udobnostima i da negde osakaćuju ljudsku dušu. Na primer, reakcija stanara na zemljotres u Rumuniji 1979. godine bila je zanimljiva, jer se zgrada zaljuljala, dečji krevet je skliznuo na suprotni zid, ali nikom se ništa nije desilo, osim što su bili uplašeni. Međutim, indikativna je činjenica da je većina njih istrčala u kružni hodnik, tj. „izašla iz kuće u dvorište“. Izgleda da je takva instinktivna reakcija bila ugrađena u gene u prethodnim vekovima.

„Dobio sam molbu“

Naleteo sam na gorepomenutog profesora ekonomije ispred naše zajedničke zgrade negde početkom 1984. godine. Nakon uobičajenog pozdrava, odveo me u stranu i rekao mi da su ga lideri tada jedine stranke zamolili da preuzme funkciju gradonačelnika. Zanimalo ga je moje mišljenje, a mi škrabala, znamo kakva je to čast. Razgovarali smo naširoko i nadugačko o tome, mogućnostima, šansama koje pružaju trenutno povoljni politički vetrovi, o mogućim saradnicima. Iskreno sam objasnio svoj stav, znajući da će konačna odluka svakako biti njegova. Na ovaj način je radio i kao direktor Instituta za organizaciju rada, preuzimajući odgovornost za odluke. Možda je tu sposobnost poneo sa sobom iz roditeljskog doma u Subotici. Znao je naime, da se radi o kratkom mandatu, ali oni koji su ga zamolili nekako su zračili samopouzdanjem, a naposletku je dr prof. Đerđ Sorad, jer se o njemu radilo, konačno rekao da. Nekoliko meseci kasnije, intervjuisao sam ga u jednoj emisiji na mađarskom jeziku, na tadašnjoj Televiziji Novi Sad.

Centar grada

Bio je to prenos uživo, i urednik – ovakve stvari se često dešavaju – rekao je tokom emitovanja jednog snimka da se planirani vremenski okvir suzio i da budemo pet minuta kraći. A dr Sorad, gradonačelnik, prilagodio je, sažeo, ono što je imao da kaže. Nisam se u karijeri susreo sa mnogo ovakvih sagovornika, ali je moj tadašnji komšija bio izuzetno prilagodljiva osoba. Nakon što je kao gradonačelnik uspeo da renovira centar grada, otkrio je u nekom podrumu i delove Žolnaijeve fontane. Odatle je započeo izgradnju zelene fontane na glavnom trgu. Ona je postala kultno mesto za mnoge Subotičane, da bi je pre nekoliko godina sadašnja vlast srušila. Profesor Sorad se od fontane oprostio u jednom pismu ličnog tona, tešeći se time što zgrade na centralnom trgu nisu prefarbane. Mogli su i to da urade, da sruše brojne zgrade koje su proglašene spomenicima, kako bi ih zamenili navodno modernim stambenim i poslovnim centrima, čime bi promenili gradski izgled nekadašnje Subotice.

Nakon što mu je istekao mandat, još pet godina je bio na čelu Saveta za urbani razvoj, ali se u međuvremenu ranije povoljna politička atmosfera znatno promenila. Približavale su se ratne godine, te se i porodica Sorad odselila. Nisam se plašio za njih, pošto je profesor govorio nekoliko svetskih jezika, a oni su verovatno bili uplašeni za budućnost svog sina zbog događaja koji su usledili. I ja bih uradio isto na njihovom mestu. Čak i da nisam imao saznanja ni o kakvoj neposrednoj pretnji.

Spomen ploča

Ima dve godine otkako smo se sreli na promociji jedne knjige na Paliću i dugo smo razgovarali, kao dvojica bivših komšija. I on je ostario, smršao, ali u svojoj priči nije zaboravio na izvesni „povoljni politički vetar“, koji je njega uveo u svet politike. Kasnije je predavao na nekoliko inostranih univerziteta, a zatim se penzionisao. Na tom palićkom događaju je ponovo rekao: nije ga zanimala politička karijera, već je samo pokušavao da od svog rodnog grada, „stare, prašnjave“ Subotice, napravi moderan, istinski evropski grad. Sada, kada smo dobili vest o njegovoj smrti, možemo reći; njegova želja je delimično ispunjena, pa bi gospodin profesor trebalo da ima makar jednu spomen-ploču. Ali, to ne možemo očekivati od sadašnje vlasti.

A u budućnosti – dok posmatram kako se odvija ovo zlatno doba – ne usuđujem se ni da se nadam. Ostaju sećanja na jednog od najvećih gradonačelnika, iako je tu funkciju najkraće obavljao.

Zelena Žolnai fontana u Subotici (Foto: gradsubotica.co.rs)