Ovaj svet je poludeo, misli svako ko je bar jednom u poslednje vreme pokušao da sazna nešto o stvarima koje se dešavaju u društvu. Traje to već neko vreme, ali se nekako stiče utisak da se terapija sve više preskače, da više nema ni lekova, da oni koji bi trebalo da rade tako, da čak ne znamo ni da postoje, jednostavno nisu načisto sa opisom svog posla.

Postoji izreka da u uređenoj državi, koja dobro funkcioniše, prosečan građanin ne zna ni imena političara koji vode zemlju.

Pa, mi nismo te sreće. Prosečan građanin Srbije verovatno zaista ne zna ime premijera ili ministra finansija – ali je siguran u to da ova imena ni ne treba da nauči, jer se odluke ionako ne donose na nivou šefova pojedinih ministarstava. U redu, od rođenja znamo da nas je ta određena roda ostavila na problematičnijem delu sveta, ali ono što doživljavamo u poslednje vreme, kao da prevazilazi i naša najstrašnija očekivanja.

A najjezivije je to, što većinu vremena toga nismo ni svesni.

Kada je prosečan građanin uključio televizor te nedelje krajem januara, mogao se i iznenaditi kada je otkrio da šest kanala prenosi vanredni tematski sastanak vlade, ujutru, na dan odmora, a kom je bio prisutan i šef države (u nekom misterioznom svojstvu).

Da pojasnimo: prema Ustavu Srbije, predsednik Republike ima protokolarne dužnosti, koje ne uključuju prisustvovanje bilo kakvim sastancima vlade, niti da se on oglasi, da kritikuje ministre bilo kakvim tonom, i potpuno je nezamislivo da „najviši donosioci odluka“ u zemlji pognu glave, spuštenog pogleda klimaju, dok ne priznaju sopstvenu beznačajnost kroz predsedničke monologe.

Ne sporedno: upravo time je cela vlada pokazala da je potpuno nesposobna da izvrši bilo koji zadatak. Ako nije u stanju da održi sopstveni integritet, onda zaista nije dostojna poštovanja, pa ni pretpostavke da može bilo kakav posao da uradi. Pogotovo ne nešto što bi javnosti bilo od bilo kakve koristi. U tom pogledu, Aleksandar Vučić je u pravu.

Kada je nekoliko dana kasnije premijer (tu poziciju sad drži čovek po imenu Đuro Macut) govorio na javnoj televiziji da „sistem treba restartovati“ (misleći pritom na državu), da je suština vanredne, tematske sednice vlade bila da je sada „posao svih da dobiju jasne smernice“, i da vladini „zadaci moraju biti definisani za svakog člana, a koji se zatim moraju izvršiti“, samo dodatni dokaz beskorisnosti i smešnosti. Da je u pitanju prava vlada, onda bi taj lik, po imenu Macut, već pre mnogo meseci, kada je postao premijer, dodelio zadatke njenim članovima. I sada ne bi čekao smernice od „nekoga“, već bi tražio izveštaj o izvršenim zadacima.

Da ovu zemlju zaista vodi jedna vlada, onda Expo 2027 ne bi bio njena glavna briga, ne bi sada počela da se na sva usta priča o energetskoj bezbednosti, i ne bi tek sada razmišljala o „sveobuhvatnoj reformi obrazovnog sistema“, pošto bi bilo hitnijih stvari koje treba rešiti.

Ali ove hitnije stvari mogu da sačekaju. A što su to stvari koje ljudima otežavaju svakodnevni život, koga briga…

Aleksandar Vučić – koji, da ponovimo, nije imao šta da traži na sednici vlade – i ovog puta je samo dokazao koliko voli da sluša sopstveni glas i da ponižava one ljude, koje smatra svojim podređenima (nisu!), i da priča gluposti o pticama i ribama, telefonima koji zvone u pogrešnom trenutku, o lenjosti srpskih radnika i o srpskim studentima koji studiraju na slovenačkim univerzitetima, i o tome, koliko njega visoko cene na međunarodnom nivou.

Lupetao je i o tome kako je nezadovoljan ministrima (koji usput budi rečeno ionako nisu njemu odgovorni) i da će ih u parlamentu smeniti – dok šef države ne bi trebalo nikakve veze da ima sa parlamentom. A i o tome kako njega „ne zanimaju zakoni i propisi“, koji se ionako za jedan dan mogu izmeniti.

Pa da, to je problem: naime, što šef države, čiji bi posao bio da sprovodi zakone, u unakrsnoj vatri kamera izjavljuje koliko mu se fućka za zakone.

Posle svakog takvog divljanja, emitovanog na televiziji, postaje sve izvesnije: ovaj čovek ima ozbiljnih zdravstvenih problema. I uzalud to vidi cela zemlja i ceo svet, iz nekog razloga i dalje mnogi misle da je to u redu, da nema ništa loše u tome što bolesna osoba grabi apsolutnu vlast.

Stvar je u tome što tako nešto ni Slobodan Milošević nije radio, čak je i on više obraćao pažnju barem na spoljašnost.

Pre ili kasnije, biće izbora u ovoj zemlji. I zaslužujemo to, da u parlamentu imamo posvećene ljude koji se razumeju u stvari, kako bismo imali vladu u kojoj svako ministarstvo vode stručnjaci, koji se oslanjaju na mišljenja onih koji se zaista razumeju u svoju struku. Zaslužujemo da imamo premijera koji je svestan kome polaže račune i koji je sposoban da se nosi sa svojim zadatkom.

A zaslužujemo i to, da na čelu države imamo čoveka koji zna šta mu je posao, koji dostojno predstavlja zemlju na raznim međunarodnim forumima i koji pred kamere staje samo kada zaista ima šta da kaže.

Dok nešto povodom toga ne preduzmemo, zaslužujemo samo toliko, da nam živote unište neuračunljivi ludaci.

Aleksandar Vučić i Đuro Macut (Foto: vreme.com)