Zašto ovog puta želim da pišem o spoljnoj politici Srbije, kada se toliko toga dešava u ovoj zemlji kojoj je nametnuta surova sudbina? Pa baš zbog toga, da bih pronašao odgovor na pitanje ko je i šta izazvao paralizu Srbije. Mogao bih da napišem čitavu tiradu, ali bih onda mogao da se upustim u grešku, govoreći malo ironično o liderima zemlje, koje bih krivio za nepsretnost, imanje dve leve noge i nesposobnost – iako o tome govora nema. Ja pre vidim ljude koji sebe idolizuju i zavaravaju ljude, krijući se iza propale politike, koji pogrešno procenjuju međunarodnu situaciju skoro četrdeset godina, i kao rezultat toga, sprovode pogrešnu politiku i zemlju koja im je poverena i prevarene građane koji su glasali za njih, vode u pogrešnom smeru. Ovo karakteriše sudbinu zemalja koje se bore sa nacionalnim populizmom – uključujući i manjine u ovoj srpskoj nacionalnoj državi koja veruje da je monolitna, odnosno čvrsta, nedeljiva i jedinstvena, i čiji je jedini problem, kažu oni, što nije ujedinila sve Srbe i jednoj zemlji. Premda je postojala namera.

Obnova „Srpskog sveta“

To i danas postoji, samo ne govore da je mesto nebeskog naroda u jednoj državi, kao što su to činili tokom ratova devedesetih, već sada koriste srednjovekovni termin „Srpski svet“, malo „uglađeniji“. Pored Centralne Srbije, to uključuje Vojvodinu, Slavoniju, Krajinu, Dalmaciju, Bosnu i Hercegovinu, Rašku, Crnu Goru, Albaniju, Kosovo i Metohiju, Torlački kraj, što je poseban kulturni i jezički region u centralnom delu Balkanskog poluostrva, a koji obuhvata jugoistočnu Srbiju, zapadnu Bugarsku i Severnu Makedoniju, čak i celu Makedoniju, koja je danas Severna Makedonija. Dakle, to bi bio Srpski svet, termin koji je pre skoro tačno pet godina oživeo Novosađanin Aleksandar Vulin tokom svog mandata kao ministar odbrane. Njegovo ime je zanimljivo samo zato, što njegova dosadašnja politička karijera prati epohu kroz koju bih želeo da propratim spoljnu politiku Srbije.

Bio je član Saveza komunista Jugoslavije – Pokreta za Jugoslaviju, koji je poslao naslednih SKJ, nakon sloma komunističkog režima. Bio je jedan od osnivača stranke Miloševićeve supruge, Jugoslovenske levice (JUL), a kasnije je osnovao nekoliko stranaka i bio koalicioni partner sa socijalistima sve do ozgloglašene afere sa koferom, u koju je bio umešan onaj koji večito sve preživljava, Ivica Dačić. I Dačić i Vulin su tu aferu preživeli bez vidljivih ogrebotina. Potonji je kasnije bio ministar u raznim vladama. Kao ministar odbrane, odslužio je dve nedelje vojnog roka, jer su ga onomad oslobodili zbog problema sa vidom. Čak je poznat i po tome, što je na mađarskoj granici na njega lajao jedan belgijski ovčar dresiran za traženje droge.

Demokratija ili autokratija?

Znatno smo izvulinizirali vreme i mesto, ali zapravo samo zato, što njegova biografija (koja nikako nije potpuna, jer joj nedostaje i da su Sjedinjene Američke Države uvele sankcije protiv njega zbog organizovanog kriminala i trgovine drogom) sadrži sve što karakteriše unutrašnju i spoljašnju politiku ove zemlje.

Bila jednom jedna Jugoslavija, osuđena na smrt. Ovaj put, zanemarimo ko je izrekao njenu smrtnu presudu: da li su to bili lideri koji su ovde vladali devedesetih, na čelu sa Hrvatom, Slovencem i Srbinom, ili inostranstvo. U ovom slučaju, to nije bitno. Činjenica je da su Slovenci i Hrvati prepoznali da moraju da se oslone na Evropu i da idu protiv Sovjetskog Saveza, koji se takođe raspadao. U Beogradu to nisu tako videli, iako su govorili da su ljudi koji ovde žive Evropljani. Ovo je antropološki tačno, ali po duhu? Ako jeste, zašto nisu težili buržoaskoj, liberalnoj demokratiji? Zašto je ovde bilo simpatičnije praćenje ruske carske autokratije? Recimo 1991. godine, tokom pokušaja puča protiv Gorbačova? Zašto je tada bilo potrebno aplaudirati pokušajima nekih sovjetskih viših oficira i ostati na toj liniji čak i posle 5. oktobra 2000. godine? Zašto onda politika nije napredovala putem skretanja pažnje na put evropske demokratije?

Od Velike Srbije do Evrope i nazad

MIloševićevo rukovodstvo nije radilo na izgradnji uređene demokratije, već je vodilo rat za stvaranje Velike Srbije. Ali to nisu uradili samo socijalisti koji su izrasli iz ruševina komunističke partije. Da li vas je upravo navedeni Srpski svet podsetio na sanjanu graničnu liniju Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica? Prosečan građanin je to spominjao kao Šešeljevu liniju. To je onaj isti lider radikalne stranke koji sada učestvuje ispod cenzusa na izborima, ali su u martu 1988. godine Socijalistička partija Srbije, Jugoslovenska levica i Srpska radikalna stranka formirale vladu. Sadašnji šef države je u to vreme, kao generalni sekretar Srpske radikalne stranke, dobio portfelj ministra informisanja. U to vreme je o Evropi govorio uvredljivo. Taj ton se ni danas nije mnogo promenio, iako je bilo vremena kada se izjašnjavao kao veoma proevropski orijentisan. Nedavno nije hteo ni da se sastane sa delegacijom Evropskog parlamenta, jer oni pokreću neprijatna pitanja poput stanja demokratije u zemlji, vladajućih uslova u štampi, ljudskih prava, situacije civilnih organizacija, odnosa Srbije sa Rusijom…

Četiri stuba

U ono vreme, tadašnji predsednik, Boris Tadić, najavio je politiku četiri stuba. Ta četiri stuba na koja bi trebalo da se oslonimo su EU, SAD, Rusija i Kina. Kad ovo kažem, pogrešno, misle da sam postao oprezan ili da navijam za bivšeg demokratskog predsednika. Dakle, nije bilo pogrešno, već kukavički, proglasiti politiku četiri stuba. Tada je trebalo čvrsto reći: Srbiji je mesto u EU. I sada bi to trebalo učiniti, čak i ako ova unija nije više ono što je bila pre 26 godina. Delom je to njihovom sopstvenom krivicom, delom zbog promenjene svetske političke situacije (rat u Ukrajini, jačanje kineske ekonomije, predsednik SAD koji se ponaša kao dvorska luda).

Da li je ovo dovoljan razlog da Srbija i njen lider, koji po sopstvenom uverenju nikada nije bio demokrata, nastave da se bave kukavičkom politikom?

Sada, kod kuće, on sprovodi osvetničku politiku zbog prošlogodišnjih protesta i želi da upotrebi grubu silu i nasilje kako bi provalio u pravosudni sistem, obrazovanje, kulturu i štampu.

Mada bi mogao da pretpostavi: gruba sila je uzaludan napor u poređenju sa moralnom, intelektualnom i duhovnom snagom.

Deže Ereg

Aleksandar Vulin i Aleksandar Vučić (Foto: telegraf.rs)