Sasvim je normalno da svi volimo lepo da izgledamo, ponekad da se doteramo, da budemo zadovoljni svojim telom, jer ipak je ono, kako kažu, hram duše.
Ali, kada normalna briga prelazi u opsesiju?
U vremenu u kom živimo, a koje diktira večnu mladost, lepotu (doduše ne zna se još po čijim merilima), sve su dostupniji raznorazni tretmani, ne bi li „popravili“ ono što se popraviti ili bolje rečeno prepraviti može.
Međutim, šta se zapravo krije iza opsesije lepotom?
Prema jednom od istraživanja Društva za psihologiju ličnosti i socijalnu psihologiju, najvećeg svetskog društva ovog tipa, briga o statusu podstiče zabrinutost zbog izgleda, a muškarci su isto toliko pogođeni koliko i žene.
Botoks, fileri, izbeljivanje kože (da, dobro ste pročitali), tretman za efekat „staklene kože“ i mnogo toga drugog, prosto su danas postali normalni ( šta god ta reč danas značila). Ako su vam ovi izrazi nepoznati, verovatno spadate u one malobrojne srećnike, jer za sve ostale, oni su deo neprekidnog niza saveta o lepoti, filtera i proizvoda, uz obećanje o boljoj verziji sebe, naravno samo ako se dovoljno potrudite (čitaj, potrošite).
Samoobjektivizacija predstavlja pojavu kod koje ljudi sebe posmatraju prvenstveno kroz prizmu svog izgleda, vrednujući sebe na osnovu spoljašnjeg izgleda, a ne na osnovu svojih sposobnosti, misli ili osećanja.
Dakle, zašto je u ovom današnjem svetu spoljašnji izgled postao bitniji nego ikada ranije? Zašto toliko ljudi oseća pritisak da „izgleda dobro“?
Pomenuto istraživanje je iznedrilo neke prilično neočekivane zaključke.
Neka prethodna istraživanja pomenutog svetskog društva pokazala su povezanost između ekonomske nejednakonsti i samoobjektifikacije. U sredinama sa većom ekonomskom nejednakošću, žene su uglavnom više zaokupljene svojim izgledom. Više objavljuju provokativnije fotografije na internetu ili se oblače tako da privuku pažnju. Da li ekonomska nejednakost zapravo uzrokuje da se ljudi više fokusiraju na svoj izgled? Sasvim moguće, jer nejednakost podstiče poređenje sa drugima, a poboljšanje sopstvenog izgleda može delovati kao brz način za sticanje statusa.
U prvom eksperimentu pomenutog istraživanja, učesnici su zamišljali život u izmišljenom društvu u kojem je jaz između bogatih i siromašnih varirao. Svim učesnicima dodeljen je isti položaj sa srednjim prihodima, kako bi bilo moguće izolovati efekat same nejednakosti.
U drugom eksperimentu, učesnici su zamišljali da žive u izmišljenom društvu u kom su uspešni, bilo zbog karijere ili izgleda, ali nisu dobijali nikakve povratne informacije.
Evo i zaključaka:
-u sredinama sa većom nejednakošću, ljudi su postali više usredsređeni na svoj izgled
-to nije bilo samo zbog pritiska u vezi sa izgledom, već i brige o statusu, poput novca, uspeha i poređenja sa drugima
-kada su ljudima rekli da su uspešni zbog svog izgleda, postali su još više usredsređeni na njega
-nasuprot tome, poslovni uspeh je naveo ljude da manje pažnje posvećuju svom izgledu
Ukratko, kada izgled postane ključni način za sticanje statusa, ljudi više usmeravaju pažnju na spoljašnji izgled.
Međutim, jedno od najzanimljivijih otkrića bilo je da su se briga o izgledu i zabrinutost u vezi sa stvarima koje nemaju nikakve veze sa izgledom snažno povezivale. O čemu se radi?
Ljudi su postajali opsednutiji izgledom kada su brinuli o tome koliko novca zarađuju, koliko su postigli u odnosu na druge, koliko su uspešni u karijeri i koliko su obrazovani.
Generalno govoreći, opsesija lepotom nije zapravo vezana samo za izgled, koliko god to čudno zvučalo. Usko je povezana sa tim kako se ljudi osećaju u vezi svog mesta u svetu. Kada su ljudi nesigurni u vezi svog statusa, često se okreću poboljšavanju fizičkog izgleda da bi poboljšali status, takmičili se i osetili vrednim.
Međutim, postoji i nešto što se zove dismorfija. To je stanje preterane usredsređenosti na sopstveno telo, mane i spoljašnost. Glavni oblici ovog poremećaja su telesna dismorfija ili dismorfofobija, poremećaji ishrane i preveliki uticaj društvenih mreža. Ovo stanje ozbiljno ugrožava mentalno zdravlje i stvara stalni osećaj anksioznosti.
Sociološke elemente ove bolesti trebalo bi najverovatnije tražiti u široko rasprostranjenom shvatanju da je samo manekenski izgled nešto što je lepo i prihvatljivo, kao i u činjenici da je plastična hirurgija lako dostupna opcija za dostizanje željenog cilja, kako se navodi na sajtu stetoskop.info.
Nažalost, kako mnoga istraživanja, svetska, a i naša pokazuju, opterećenost fizičkim izgledom sreće se kod sve mlađe populacije. Savremeni način života, prečesto fotografisanje, društvene mreže, medijski linč javnih ličnosti zbog „neodgovarajućeg“ fizičkog izgleda, davanje komplimenata deci za lepotu, a ne trud i osobine ličnosti i slično, dovodi do toga da se suština doživljaja sebe prebacila od unutra ka spolja, kako navodi Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut. Zbog svega ovoga su poremećaji ličnosti, naročito narcistički, sve češći u populaciji.
Dakle, kao najbolji zaključak cele ove priče, citiraću pomenutog psihologa:
„Jedno je nega i individualnost, a drugo menjanje prirode i uniformnost. Samo onaj koji živi u skladu sa svojom prirodom moći će mirno da dočeka zaokruženje životnog ciklusa, srećan što svakog dana može da nauči nešto novo, bez obzira na godine. Takvi ljudi će uvek biti mladi i duhom i telom. Njima nije potreban čarobni napitak, eliksir mladosti, oni su shvatili da je moć u njima samima.“
Opsednutost fizičkim izgledom može da izazove ozbiljne poremećaje (Foto: psychologytoday.com)
