Ovo što mi dragi moji doživljavamo je – kanibalizam. Jer ako te neko do te mere izjede da od tebe više ništa ne ostane, kako to drugačije nazvati? Ako ti neko oduzme sva prava, prvo zakonska, ustavom zagarantovana, a onda ako se mnogo buniš te klepi po glavi nečim sasvim neočekivanim, pa ne možeš odmah ni da se snađeš, kako to nazvati?

 

U poslednje vreme mi iz kog zna kog razloga često na um pada priča o Džeku Trboseku. Ubijao, platio za to nije i još je ušao u legendu. Pa se pitam, kakve to veze ima s mozgom. A onda nalazim slične priče i danas, u svakodnevnom životu. U prevodu, radio šta je hteo i nikom račune nije ni za šta polagao.

Živimo u mračna vremena. Mada ona nisu samo mračna, već su i opasna. I to veoma. Oni koji se osmele da kažu istinu, ne daj Bože kritikuju ono što ne valja, veoma brzo izlaze na neki tapet, davno već otrcan, ali u očima slepih pouzdan. Jer oni slušaju samo jednog čoveka, Vođu (e moj Radoje, morao si baš to da napišeš), koga su toliko slepo slušali, da su zaista oslepeli. Obnevideli, bolje rečeno. Iako navodi na tapetu veze s mozgom nemaju, ‘ajd se ti operi kad ti to prikrpe…  Mada je to u slučaju afere „progon nezavisnih novinara“ zapravo najveće priznanje koje možete da dobijete za taj posao. Čim vas progone, znači da im smeta. A istina ume da zasmeta, ajaaoooj!

Jedan moj kolega, veoma pametan čovek, napisa skoro jedan odličan tekst, čija je suština, veoma skraćeno to, da svako ima svoju cenu, pa i oni koji se najglasnije busaju u prsa da je nemaju. I ima je. Svako. Makar onda kada dobije ponudu koju iz nekog razloga ne može nikako da odbije. A dobijali su je mnogi koji su mogli da doprinesu carstvu vaseljenskome njegovome.

Cena za prodaju slobode je uvek veoma visoka. Zato što prava sloboda zapravo nema cenu. Sloboda mišljenja, sloboda razmišljanja, sloboda obrazovanja, sloboda da budeš slobodan. A kad uz moć oduzimanja slobode ide i genijalna manipulativnost iskombinovana sa ne baš moralnim načelima i kada se sve te mračne sile udruže i usmere u pogrešnom pravcu…. Auuuuuu… Pa ne treba ni puno mozga da bi se shvatilo šta usledi…

Jedna od najjačih karakteristika ljudi sa ovih prostora je čini mi se i koristoljublivost. U čemu se to ogleda? Pa ako vi u najgore vreme po privredu (bez obzira čime nam mazali oči), kada je egzistencija ljudi debelo ugrožena, ali bi ipak da odu negde tih nedelju, deset dana da bar imaju osećaj da su na odmoru, a vi kao vlasnik neke kolibe, hotela ili straćare, ne bi li pomogli svom rođenom rodu, udarite takve cene kojih nema ni u Sen Tropeu, onda osećaja ni za šta nemate, osim da još malo ugojite svoju ionako pozamašnu zadnjicu. A to se srpski zove, koristoljublje. Nema drugog termina za toliku halavost. I onda se pitamo zašto nam ide ovako kako nam ide? Pa zato što smo složni nikad. Eto, izgovorimo to.

Mislim da ni mi sami zapravo pojma nemamo o sopstvenom mentalitetu. Ne znamo u sebi da prepoznamo one loše momente, momente koje treba zaustaviti, koje treba kontrolisati, koje jednostavno treba pokušati promeniti. Mozak bez srca je poguban. A kad sa druge strane još imate srce, ali sasvim bez mozga, jasno je ko je pobednik. Duša nije upitna, ona ili ide sa srcem ili je ni tu nema. Mada se mi, ah, toliko često busamo u te grudi i kunemo u tu bezgraničnu dušu. Ali avaj… Kada je treba pokazati na pravom delu, a ne u kafani posle 18 piva, nešto i ona zataji…

Ono što ja zapravo mislim o celoj ovoj situaciji, stalo bi u rečenicu od par veoma sočnih psovki, kojima srpski jezik posebno obiluje, pa ako možete, zamislite. Ali… Ako još nekom nije jasno u kakvim se fekalijama nalazimo, na svim poljima, onda je jasno barem to, da smo osuđeni na propast. Jer ni u jednoj zemlji na svetu, nema slučaja, osim kod možda naših prvih suseda,da šef države ne haje za ama baš ništa, ni za 3.000 potpisa lekara, ni za proteste, ni za glad i bedu, ama ni za šta… Jer je ceo komentar koji on ima suštinski obnarodovan odavno, u jednoj jedinoj frazi, a koju pak svaki jezik doslovce ima: boli me… Pa nastavite.

Nisu nama problem maske, distance, korone, razne trice i kučine… Nama smo najveći problem mi sami. I naša nemogućnost da sagledamo malo širu sliku. Retki su ti koji će je sagledati. I koji neće gledati samo sebe i svoje male buljice. Zato promene nema i neće je ni biti. Ima je, doduše na gore, ali za takve situacije naš narod ima spremnu poslovicu: a neka, samo da ne bude gore! I tu bi neko počeo da se smeje, ali meni ovo već odavno nije smešno. Više je tužno. Tužno je da nam se decenijama ponavljaju iste stvari i mi nijednom ne izvučemo ama baš nikakvu poruku, a ni pouku. Tužno je što i onda gledamo korist, kada ceo svet pati, a ne gledamo ni veliku korist, nego kako na brzinu da se nafatiramo na sitno.

Ovo što mi dragi moji doživljavamo je – kanibalizam. Jer ako te neko do te mere izjede da od tebe više ništa ne ostane, kako to drugačije nazvati? Ako ti neko oduzme sva prava, prvo zakonska, ustavom zagarantovana, a onda ako se mnogo buniš te klepi po glavi nečim sasvim neočekivanim, pa ne možeš odmah da se snađeš, kako to nazvati?

Da se razumemo. Ja mnogo volim ovu našu zemlju i ove naše ljude, sa svim vrlinama i manama. Da je ne volim, odavno bih otišla. Naravno da nije upitno koliko ovu našu majčicu ili maćehu državu vole oni koji su iz nje otišli. A ima ih mnogo. Neka muka ih je naterala. Ovakva ili onakva. Ali nisu mogli više. Mi koji smo ostali, možda još uvek mislimo da može nešto da se promeni. Ali i mi posustajemo. Još uvek živimo u zemlji seljaka, na brdovitom Balkanu, ali ni ta zemlja, a ni taj Balkan nisu više isti. Problem je, što sve što se ne hrani, propadne. A našu svest već decenijama hrane glupošću. Te jača ono glupo, a slabi ono pametno u nama. Jer kod nas, poslednjih par dobrih decenija, sve se svodi na ono „pas laje, a karavan prolazi“. I u tome se najbolje ogleda sva indolentnost u koju smo zapali. Indolentnost prema svemu, čak i sopstvenoj sudbini, indolentnost prema tuđoj nesreći, s obzirom da uglavnom mislimo da smo mi uvek u najgorim g… Gde se zapravo dede ljudskost, čojstvo, empatija, podrška i sve što uz to ide? U kom trenutku smo svi to izgubili? Jer jesmo, više ili manje svi…

Međutim, mač ima dve oštrice. Ali ima i dršku. Onaj u čijim je rukama zna, da oštrica ume da seče. Ako je pak u vašim rukama, gledajte da se za oštricu uhvati onaj ko treba da se uhvati, bez da posečete nekog ko je stajao sa strane. A ti sa strane su obično najglasniji i njihovim smaknućem možete mnogo postići za svoju pobedu. Ne dekoncentrišu vas i ne skreću sa pravog puta, barem onog za koji vi mislite da je pravi.

Takvi su i glasnogovornici i pobornici istine, poput pravih novinara. Govore glasno i ne uvijaju. I osnovni su pokazatelj prave demokratije i slobode. Bilo koje vrste. Ubiti njih, znači ubiti istinu. Ali se istina ne može ubiti. Može se samo pokušavati.

Jer ona ima samo jednu oštricu. A seče kao žilet.

Ljudmila Janković Gubik (Slobodna reč)

Tama, naslovna fotografija: Natalija Jakovljević