Onda, pre 25 godina, govornik ih nije primio na ulazu u Beograd, nije im održao vatreni govor. Nesrećnici koji su stigli na traktorima, prikolicama, raspadnutim radnim mašinama, koji su postali beskućnici, nisu mogli ni da mu postave pitanja.

 

Skoro svi od onih koji su ostali u mestu koje je nekada imalo deset hiljada stanovnika, bili su u prepunom Domu kulture. Smenjivali su se govornici, a onda je pred mikrofon stao beogradski gost, generalni sekretar Srpske radikalne stranke. Kao glavni govornik, mladić je hrabrio meštane: „Ova zemlja je bila srpska zemlja i sada i zauvek će to ostati. Nikada više neće biti ustaška, neće biti deo zemlje Franje Tuđmana, nego ćete svi vi živeti u Velikoj Srbiji…“ Oluja aplauza i glasni pozdrav publike, ispratili su govor mladog gosta, diplomiranog pravnika u jednom malom banijskom (Hrvatska) gradu.

Pet meseci kasnije

Čuveni govor se i danas može poslušati, lako ga je pronaći na internetu. Kao što se kasnije, jula 1995. godine u srpskom parlamentu, a u danima srebreničkog masakra, moglo čuti sledeće: „za svakog ubijenog Srbina, ubićemo sto muslimana.“  Zarad izbegavanja nesporazuma, takođe ću napisati i datum govora u Glini: 20. mart 1995.godine.

Govornik ne spominje nijedan svoj govor, izbegava odgovor ako se neko usudi da ih pomene. Od tada nije prošlo samo četvrt veka, već je mladi političar u međuvremenu promenio i partiju i smer: nije sledbenik ekstremističkog četničkog vojvode, nego je zajedno sa njegovim potpredsednikom osnovao novu političku organizaciju pod imenom Srpska napredna stranka. Samo četiri godine od osnivanja, već je bio zamenik šefa vlade, potom premijer, a pre tri godine postao je i predsednik Republike Srbije. Promena stranke značila je i promenu njihove politike, jer su odjednom postali veliki prijatelji Evrope, izjavljujući da je budućnost Srbije u Evropskoj uniji. Od tada – navodno – zemlja je na tom putu.

Međutim, vojska Republike Hrvatske ušla je u grad Glinu manje od pet meseci posle govora generalnog sekretara. Civilno stanovništvo – tada uglavnom Srbi – pobeglo je. Verovatno je i publika martovskog govora mislila da je bolje da ode. Onda, pre 25 godina, govornik ih nije primio na ulazu u Beograd, nije im održao vatreni govor. Nesrećnici koji su stigli na traktorima, prikolicama, raspadnutim radnim mašinama, koji su postali beskućnici, nisu mogli ni da mu postave pitanja.

Pametovanje

Nema tačnih pokazatelja o stvarnom broju izbeglica, jer hrvatske vlasti pokušavaju da smanje broj, a srpske da uvećaju. U izveštajima međunarodnih posmatrača pominje se broj od oko 150 hiljada ljudi, od kojih je većina utočište našla u Srbiji i na teritoriji entiteta bosanskih Srba. Uglavnom, žive u kućama, stanovima ne-Srba koji su odatle prognani, u kolektivnom smeštaju ili eventualno kod rodbine.

Marionetska država, nekadašnja Republika Srpska Krajina, uspostavljena na teritoriji Hrvatske uz finansijsku i svaku drugu pomoć Beograda, prestala je da postoji. Hrvatska vojska i državno rukovodstvo slavili su nakon neočekivanog uspeha operacije Oluja, od 4. do 8. avgusta 1995.godine, a Srbi koji su ostali na rodnoj grudi, pokušali su da reorganizuju svoj život. Kratkotrajnu, naizgled nezavisnu državu i verovanje u državnost iste, pratile su teške godine reintegracije u Republiku Hrvatsku, a taj proces traje i danas. Mali broj izbeglica se vratio u svoja nekadašnja prebivališta, a vođe marionetske države su takođe ostali u Srbiji ili su dospeli u Hag. Ratne vođe koje su usmeravale iz Beograda, zamenili su umereni(ji) srpski političari u Hrvatskoj. Tako je u Hrvatski sabor dospeo Milorad Pupovac, a pre četiri godine i Boris Milošević. Potonji je sada potpredsednik novoformirane hrvatske vlade i učestvovao je u godišnjici operacije Oluja (zvanično: vojno – policijska operacija) u Kninu, na svečanom obeležavanju u „glavnom gradu“ nekadašnje marionetske države, koji se održava svake godine, 5. avgusta. Ove godine, na 25. godišnjici, prvi put je bio prisutan srpski političar iz Hrvatske. Zbog toga je mladi šibenički advokat i dobio vruće – hladno iz Beograda u tabloidima, ali su ga i u obiljnijim novinama nazivali izdajnikom svoje domovine i svašta pisali o njemu. Političari su takođe pametovali svojim srpskim kolegama u Hrvatskoj, a šef srpske države je otvoreno izjavio, da je pregovarao sa Miloradom Pupovcem o prisustvu u Kninu, ali „se nisu sporazumeli“.

Srpski rečeno: zvanični Beograd se protivio prisustvu lidera Srba u Hrvatskoj u Kninu. Štaviše, neki bi izričito i danas želeli kada Hrvati ne bi slavili vojnu pobedu, nego se setili prognanih, kao i oko hiljadu i po srpskih žrtava operacije Oluja. Ovakve reakcije nisu zaustavljene ni činjenicom da je drugi potpredsednik hrvatske vlade, Tomo Medved, načelnik Ministarstva vojnih veterana položio venac u selu Grubori (kod Knina) gde je pre četvrt veka ubijeno više starijih meštana od strane militantnih snaga.

Uobičajena komemoracija (proslava, polaganje venaca) početkom avgusta, pored već ustaljenih komešanja iz Beograda, definitivno ima i novi dodatak: moramo razgovarati i o prvom koraku ka pomirenju Srbije i Hrvatske. Ovaj uzajamni gest može biti važan, a cilj na duge staze prekidanje spirale mržnje – kako je to Boris Milošević uobličio u svom govoru u Kninu.

P.S. Nije na odmet naglasiti, da je govornik iz Gline sa početka teksta bio Aleksandar Vučić. On je obećao Veliku Srbiju tamošnjoj publici. Kao što je i nama, onima koji sada ovde živimo, obećao zlatno doba. Pa da ne prođemo kao oni u Glini.

Janoš Nemet (Slobodna reč)

 Oluja, naslovna fotografija: Youtube (printscreen)