Dakle, ostaju državni službenici i penzioneri, od kojih je država uzela lepu sumu tokom četiri godine, te im je – od inostranog zajma uzetog na račun poreskih obveznika – malo vratila, a prema svim znacima, čini se da će opet posegnuti u njihove džepove.

 

Uprkos činjenici da su političari veoma optimistični u pogledu razvoja srpske privrede, objektivniji stručnjaci ne mogu dovoljno naglašavati da je situacija mnogo gora, nego što je „vođe“ predstavljaju.

Ovo „hodanje s obe noge na zemlji“ se prevashodno odnosi na Savet za budžet i finansije, naime, poznati, pa čak i u inostranstvu priznati ekonomisti u njihovim redovima su i prethodnih godina, doduše uvijeno, ali poprilično unapred, upozoravali državne vođe, da prekinu sa obećanjima bez pokrića, jer se kao posledica pandemije ne očekuje ekonomski rast, već pad.

Međutim, vlada, a posebno predsednik, do sada su ignorisali ove takoreći zloslutne znake, pa se čak i (naročito) poslednjih dana šuškalo o tome da će Srbija ove godine imati najbolja ostvarenja u Evropi. Da bi potom malo stidljivo dodao, da se očekuje da će vrednost bruto domaćeg proizvoda biti oko bula posto u odnosu na prošlu godinu. On to naziva uspehom, jer kako stalno naglašava, recesija od čak 10 – 12 posto nije nemoguća u državama koje su mnogo razvijenije od nas.

Ovakav stav je opasno sličan ponašanju „neka komšiji crkne krava“. Mi nikakve koristi nemamo od toga, ali će njemu naškoditi!

Takođe se samo povremeno spominje i to da se državni budžet smanjuje, a finansijske rezerve su skoro u potpunosti potrošene. Minimalac isplaćen svakom poslodavcu tokom tri meseca i nerazumnog trošenje novca sve se više i više osećaju. Uprkos ovome, vlada velikodušno troši milijarde na nastavak gradnje hrama Svetog Save, a takođe žele da nadoknade i zaostatak u zaista katastrofalno zastareloj opremi vojske za samo nekoliko godina. Kupujemo tenkove i MiG-29 lovce, čija obnova i puštanje u pogon koštaju toliko, da bi se za te pare skoro mogli kupiti novi.

S druge strane, koštao je znatnu sumu novca i trud, pre održanih izbora, a čak ni najmanje nisu tajili to, da vlada koja je na vlasti, po svaku cenu ostane na vlasti. Setimo se samo „dobrodošle“ milostinje od sto evra, a koja je prisilila državu da se zaduži za 600 miliona evra. Od toliko novca, mogla su se izvesti prilično ozbiljna produktivna ulaganja. Međutim, mi smo tu ogromnu sumu ležerno bacili u potrošnju. Kao i četiri hiljade podeljene penzionerima.

Na opasnosti ovakve vrste ekonomisanja, Savet za budžet i finansije je više puta ukazao, ali ukori nisu imali nikakvog efekta. Zbog toga ne bi trebalo biti iznenađenje da je budžetski deficit dostigao vrhunac, i dostigao sedam procenata vrednosti bruto domaćeg proizvoda, a javni dug se kreće oko broja od šezdeset procenata.

Zbog nedostatka novca i pogoršanja ekonomskih uslova usled epidemije, takozvani realni sektor se susreće sa sve većim problemima, to jest velika većina preduzeća u privatnom vlasništvu. Listom otpuštaju zaposlene, pa se lako može dogoditi da broj nezaposlenih do kraja godine dostigne i milion.

Za sada neizrečena opasnost od strane političkog rukovodstva je i to da oni na poslovima koje finansira državna kasa moraju da računaju sa zamrzavanjem ili čak smanjenjem plata. Do sada je samo jedan penzionisani ekonomista govorio o ovoj kranje nepopularnoj mogućnosti, ali je značajna vest koja stiže iz vojne fabrike Krušik u Valjevu, da je uprava na sastanku osoblja predložila smanjenje regresa za godišnji odmor, naknade za topli obrok i putnih troškova. Verovatno ne treba ni reći da je sam predlog izazvao ogorčenje među ljudima, ali se ovo čak može shvatiti i kao psihološka priprema za moguće (ponovno) oštećivanje nastavnika, lekara, službenika i ne u poslednjem redu, penzionera.

Ako se ovo dogodi, a opasnost je prilično realna, političari ni onda neće preuzeti odgovornost, i za velikom sigurnošću će, prema dobro poznatom običaju, uperiti prst u stručnjake, po čemu „i oni samo prihvataju korisne savete ekonomista“.

U situaciji koja se može pojaviti pred nama, pitanje poljoprivrede će se ponovo naći na dnevnom redu. U Srbiji ova grana privrede čini 7,5 posto bruto domaćeg proizvoda, poznatijeg kao BDP, dok je u slučaju zemalja srednje i istočne Evrope ova stopa 3,3 procenta. U razvijenim zemljama je udeo poljoprivrede 1,5 odsto. Uprkos ovome, „seljaci“ sa manjim – većim proizvodnim površinama, sličnim stočnim fondom, vekovima su (ne samo) vučni konji Srbije, koje što više vuku, više tuku (iskoriste). Međutim, kao poljoprivrednoj zemlji, sve bi bila veća potreba za razvojem i podrškom ovog sektora. Za mlade je ovo stanje odbojno, pa se ne treba čuditi, da je – prema zvaničnim podacima – poslednjih decenija skoro hiljadu i pet stotina sela izumrlo. Stari su, prema zakonima prirode, umrli, a mladi su emigrirali. Odatle, polako, neće više ništa moći da se uzme. Dakle, ostaju državni službenici i penzioneri, od kojih je država uzela lepu sumu tokom četiri godine, te im je – od inostranog zajma uzetog na račun poreskih obveznika – malo vratila, a prema svim znacima, čini se da će opet posegnuti u njihove džepove.

Mihalj Bot (Slobodna reč)

Ekonomska kriza, naslovna fotografija: Pixabay