Preduzeće Romel doo osnovano je 1995. godine kao prodavnica boja i lakova koje je vršilo delatnost na 25m2. Nakon par godina ukazuje se potreba za proširenjem prostora i delatnosti te se kao odgovor na to otvara veleprodaja koja funkcioniše na 500m2, a maloprodaja se proširuje na 145m2. Kako je preduzeće uvek pratilo trend tržišta, od početnog asortimana koji se odnosio samo na boje i lakove, u našem asortimanu su sad zastupljeni i drugi proizvodi koji su usko vezani za građevinsku delatnost. Zbog toga se danas možemo pohvaliti da nismo samo tipična farbara jer se između ostalog kod nas možete se snabdevati i sledećim materijalima: gips karton pločama raznih debljina kao i profilima, spuštenim “Armstrong” plafonima, cementom, multibatom, kompletnom termo,hidro i zvučnom izolacijom, kamenom vunom, crepom, blokovima i drugim materijalima koje se upotrebljavaju u građevinarstvu. – piše na zvaničnoj stranici preduzeća Romel. Ove godine slave 25 godina postojanja, pa sam tom prilikom razgovarala sa Ljubicom i Goranom Romandić.
Kako je uopšte rođena ideja da se otvori Romel?
-Porodica je ostala bez oca, a troje dece (sestra i dva brata prim.nov.) je bilo nezaposleno. Znali smo da moramo da napravimo neki korak da bi izašli iz toga i da bi obezbedili svakom od nas troje po jedno radno mesto. Jedna od solucija je bila i otvaranje farbare u Senti. Preduzeće je registrovano 1995. godine. Ja sam najstarija, te sam to počela i odradila, bila sam tu sa bratom Njegošem, i dok Goran nije stasao da bi mogao da preuzme vođenje poslova. Od tada smo se menjali, s tim da Goran postaje vođa poslova, a ja preuzimam unutrašnje knjigovođstvo, priča Ljubica Romandić.
Zašto baš farbara?
-Dešava se to, da se u svoj toj nestašici koja je bila oko nas, nama pojavljuje iz Beograda šleper praška za pranje. Taj šleper praška smo prodali vrlo lako, skoro svako je plaćao u valuti prodavnice, dinar skoro da nije ni postojao, njega je bilo najmanje. Maltene kao robna razmena. Prodavali smo taj prašak za pranje i neki italijanski deterdžent. To je sve bio uvoz. Kao što sam napomenuo, mi smo sve to prodali dosta olako. I došli smo na ideju da naručimo još jedan kamion. U svemu tome smo se nekako dotakli farbi, pa smo došli na zamisao, da bi možda sa tim farbama i hemikalijama mogli da otvorimo nešto što može biti okej, priča Goran Romandić.
-Imali smo maloprodaju u Adi – dopunjava brata Ljubica. Tamo su nam i slali robu iz Beograda. Jedno drugo, blisko krilo naše rodbine je isto započelo prodaju u Beogradu, isto tako u 25 kvadratnih metara, kao i mi.
Znači Romel originalno nije počeo kao farbara?
-Ne. Romel već jeste počeo kao farbara, ali mi kao mi, smo se uvek bavili trgovinom. Imali smo i diskont pića, Srbijanka Valjevo, to smo držali par godina i to pre svih u Senti. Taj diskont je veoma lepo poslovao, ali smo ga zatvorili iz razloga što je tada već benzin bio skuplji, nego kamion robe koju dovozi. Oni su rekli da platimo prevoz, roba je gratis. Međutim, za kamion iz Valjeva je trebalo 150 litara goriva, tako da zapravo nije bio u pitanju novac, već samo gorivo, priča Goran.
Kako sada sa ove distance gledate na celu tu priču, 25 godina, tj. četvrt veka nije malo, a napravili ste i jednu vrlo ozbiljnu firmu ?
(na ovo moje pitanje, i Ljubica i Goran su se nasmešili, pomalo setno, pomalo nostalgično, čini mi se)
-Veoma je bitno reći, da kada smo mi otvarali, bile su izuzetno teške okolnosti, kao i okruženje. Kod nas u firmi, dok još ona nije ličila na firmu, jer smo radili nas dvoje, Goran, ponekad Njegoš, i ja papire. Dolazili su tada ljudi, moji školski drugovi, i pitali me šta mislim, kako je u privatnim vodama. U to vreme sam im samo rekla da ne mogu tražiti ni dobiti savet, ali da moraju znati, da je to način života. Tu trpi porodica, tu mora i sam čovek da se odriče. Ti ljudi koji su tada sedeli na tom dvosedu, danas su isto privatnici, i ja sam i na to jako ponosna. U svom tom beznađu, mi smo nalazili snage i trebalo se jako tada boriti, prvo da se stvoriš, pa posle i da opstaneš. I za ovih 25 godina, želimo samo toliko da kažemo, da ko želi time da se bavi i uđe u te vode, mora da se posveti tome i onda rezultat neće izostati. Jedino je to bitno. Nema tu puno pameti, aviona, kamiona, nego ciglu po ciglu, trpi porodica, trpi okruženje, o sebi sada nećemo, to će jednog dana lekarski konzilijum (opšti smeh) – duhovito, ali iskreno oslikava ovu priču Ljubica Romandić.
-To je jedan proces stvaranja i neka niko ne misli da se to od danas do sutra može ostvariti. Nemojmo zaboraviti da su dve ili tri generacije potrebne, da bi bila stvorena firma od 20 – 25 godina.
Kažu da sa porodicom ne treba nikad ulaziti u biznis. Vi ste baš dokaz da to nije tako ili izuzetak koji potvrđuje pravilo.
-Nije to lako, tačnije, veoma je teško. Trpe porodični odnosi, mora se jako razdvojiti posao od privatnog, i to zaista jesu teški momenti – kaže Ljubica.
Da li se vas dvoje svađate?
-Do skoro nismo, ali sad smo počeli – iskrena je Ljubica.
Znači, posle 25 godina, počeli ste da se svađate.
-Zapravo, nismo se svađali, jer nismo imali kada. Svako je jurio svoj deo posla. Pre jedno godinu, dve dana su počele neke sitne razmirice, ali u vezi posla. To su veoma kompleksne stvari. Kada počnete sa tako nečim pitanje je da li ćete imati i dalje brata na primer, porodicu, na čiju će stranu ona stati – Ljubica nastavlja iskreno, u svom maniru.
Međutim, više je nego očigledno da sve to vi uspešno prevazilazite ovih 25 godina.
-Jeste, zaista mi ništa nije bilo teško, u početku mi je sve predstavljalo toliki izazov, da je to zaista neverovatno. To je za mene bio toliki nalet endorfina, adrenalina, svega, da je to naprosto fascinantno. Čak i sama nabavka materijala. Izneti sve to, naći benzin da se koristi vozilo i da se sve to isporuči, naplati. Ja sam takve nalete adrenalina imao, da mi zaista ništa nije padalo teško. Kada pogledam unazad ovih 25 godina, malo se šalim, ali zaista je bilo tako. Na primer, mi 15 godina nismo imali viljuškar – priča Goran. 15 godina se roba istovarala ručno, iz ruke u ruku. Na početku smo imali jednog radnika, pa dva, ali u principu ne mogu ni da kažem koliko sam tona sam prepakivao. Dešavalo se na primer da nam stigne roba iz Beograda u 11 sati uveče, tada su jednostavno imali turu, tada su našli benzin, tad su bili slobodni putevi. I onda u 11 sati uveče, treba da istovarim robu sam, jer tada baš i ne mogu da zovem nikog da mi pomogne. Ništa mi nije bilo teško, ponovo kažem.
Međutim, kada sad pomislim na narednih 25 godina, tu već ne znam kako da se prema tome ophodim i šta o tome da mislim. To bih pitao neke druge ljude, koji su to već prošli, da nešto naučimo i da nam bude lakše nego što je bilo. Ono što bih baš da naglasim je upravo to, da nismo imali od koga da učimo. To je otežavajuća okolnost, jer je mnogo lakše malo „ukrasti“ od nekog neke ideje, neke sisteme. Međutim, ono što smo mi napravili je jedinstveno, pogotovo za Sentu.
Slavite 25 godina postojanja u vrlo čudno vreme. Kako je ova pandemija korona virusa uticala na vaš posao?
-Moram početi od početka, priča Ljubica.
Ja sam za vreme bombardovanja sedela u svakom kamionu koji je dolazio iz Beograda. Išli smo po Fruškoj Gori i zavlačili se u neke zabiti, kamiondžija i ja, moram priznati da sam drhtala i bilo me je strah. Kamioni su stizali u 11 uveče, ali u Senti nije bilo struje. Postojale su dve mogućnosti. Da dođe policija i oduzme nam robu, jer, je li, odakle ti roba, a dok zec dokaže da nije pojeo kupus, završi u loncu. Dakle, bio je prisutan strah, kako ćemo sačuvati tu robu, ko će ti poverovati, iako imaš sve papire, pošto je sve bilo doneto iz veleprodaje, ali je taj strah bio veliki. Mnogo je bilo gore, nego sve to posle sprovesti sa ljubavlju i entuzijazmom.
Hoćete da kažete da je taj period bio mnogo teži nego ovaj sad, da vas epidemija korona virusa nije pogodila?
-Sam virus nas nije pogodio – kaže Goran.
Štaviše, ljudi su promenili neke svoje navike. Zbog zabrana, restrikcije putovanja, turizma i ugostiteljstva uopšte, deo novca koji su za to planirali, usmerili su na ulepšavanje kuća, dvorišta, fasada i okućnica. Tako da se to faktički za nas pokazalo kao blago pozitivno. Mi smo reagovali na sve ovo tako, što smo na primer u ponudu ubacili i zemlju za cveće, baštenske alate, prskalice, creva, a to se pokazalo kao izuzetno dobar potez. Ljudi su kupovali te stvari.
Iskreno, ova epidemija nas je više pogodila psihički, nego materijalno.
Broj kupaca je takoreći ostao isti, radno vreme je skraćeno, vrši se pritisak da ne može biti više od tri osobe u radnji, a sve to, pa i disciplinu, je bilo veoma teško ispoštovati. Naročito je bilo teško ispoštovati to da svi nose maske.
Učestvujete i u mnogim humanitarnim akcijama, o čemu se radi?
-Da, naročito u čišćenju naše okoline. Kao Romel tim smo očistili Tisinu obalu, industrijsku zonu, sređivali i farbali klupe, betonske kugle oko bivše Oaze na Pesku. Radili smo sve to sami, sa materijalom, bez naplate, bukvalno ičega. Ni ruku,ni materijala – kaže Goran Romandić. Takođe je u planu i izložba dečjih crteža, ukoliko to naravno vreme dozvoli, kao i epidemiološka situacija.
Kako vidite budućnost Romela, s obzirom u kakvo vreme živimo?
-Budućnost vidimo svakako u nekim nijansama proleća, nekim lepim nijansama. Uvek smo težili ka nečemu lepom, a taj entuzijazam nas još uvek nije napustio. Ako me pitate šta planiram, evo da vam kažem: ja već planiram da za deset minuta grane sunce, iako sada pada kiša – metaforičan je Goran Romandić.
Tako planiramo i budućnost u firmi. Samo napred, samo pozitivno i samo lepo. I pored toga što je puno nedaća i svih mogućih zadataka, kao i prepreka. Ali i rešavati ih je lepo. Budućnost vidimo tako, da su svi zaposleni zadovoljni, i gde su svi oni i malo rasterećeniji.
Da ne zvuči to malo utopistički?
-Upravo sam taj izraz tražio. Možda jeste, ali ono što je nama bitno je da ne budemo samo mi zadovoljni, nego da su i radnici nama zadovoljni, kao i mušterije.
Moram priznati da ovo prvi put u životu čujem od jednog privatnika.
-Možda, ali ne može se raditi u jednoj sredini na duge staze, ako je jedna strana nezadovoljna – kategorična je Ljubica Romandić
To vam je kao i u braku. Ako je nezadovoljna, jedna strana će istupiti. Svi naravno ne mogu biti savršeno zadovoljni, ali napraviti jednu klimu gde se čuje svačiji glas, gde osluškujete, pratite trendove, šta treba vama, šta kupac želi, itd., e to može. Mi smo uslužna, tercijalna delatnost. Mi ćemo kupcu robu izneti i na taljigama ako treba, u slučaju da nemamo prevozno sredstvo. A to nije ponižavanje, već podizanje profesije na viši nivo. Mi se danas stidimo rada, svako se stidi da radi. Mladi definitivno moraju da okrenu ćurak, jer bez posla, bez davanja sebe, bez da osluškujete potrebe kupaca, tržišta, vi jednostavno ne postojite. Isto tako je i u knjigovodstvu. U svemu se dakle, morate usavršavati.
Da li biste isto uradili sada, u ovo vreme, otvorili firmu, kao što ste uradili 25 godina ranije?
-Uvek, najkraće rečeno – razmišlja naglas Goran Romandić. Čak razmišljamo i o otvaranju još jedne firme.
Kako će izgledati proslava 25 godina vaše firme?
-Kako će ona izgledati, zavisi samo od epidemiološke situacije i eventualne izmene mera. Prvobitni plan je bio da ovih 25 godina proslavimo sa 25 akcija. Jedan deo akcija bi bio ekološki, čišćenje divljih deponija, uređenje zelenila, i ono što bi mogli već da kažemo, a da nam neko ne ukrade (neće, ako bude objavljeno, prim. nov.), sađenje drveća, imali smo zaista puno planova. Ti planovi su uključivali i neke humanitarne akcije, skupljanje dobrotvornih priloga, za civilne organizacije, za zaštitu životinja na primer, za bolnice, zabavišta, sa kojima inače imamo veoma korektne odnose itd. Podržavamo skoro sve sportske organizacije, tu bih istakao karate klub iz Čoke, koji se i dokazao na najbolji mogući način, rezultatima. Pa je tu i kajakaški klub iz Sente i tako dalje. Međutim, sve te akcije, proslave, su pod znakom pitanja, malo smo u nebranom grožđu i trenutno ne znamo kako da se prema svemu ophodimo – priča Goran.
Planove imamo, a kako ćemo moći da ih sprovedemo u delo, to ćemo videti.
Da li ste vas dvoje politički opredeljeni?
-Ja nisam – kategoričan je Goran.
-Ja jesam – kategorična je i Ljubica. Ali ne mešam posao i politiku.
Znači ništa niste ostvarili preko politike, što se posla tiče?
(Ljubica se na ovo moje pitanje grohotom nasmejala)
-Nismo – smesta je odgovorio Goran.
-Jesmo – dodaje Ljubica, samostalnost, entuzijazam, više snage, više poštovanja prema svakome, to smo naučili.
Znači, Romel zapravo ima svoju politiku?
-Da, naša poslovna politika je biti čovek i biti profesionalan – saglasni su Romandići.
Za kraj smo ostavili veoma zanimljive podatke, o čemu je reč?
-Da, napravili smo spisak nekih naših uspeha koji su ostvareni u proteklih 25 godina. Uslužili smo preko milion i četiri stotina hiljada ljudi, što je otprilike populacija jednog Minhena. Zatim prodali smo više od devet miliona kvadratnih metara unutrašnjih farbi, što je ekvivalentno površini jednog Kipra. Eto, mogli smo ofarbati Kipar ili pola Vojvodine. Sa spoljnim materijalom, prodali smo toliko, da smo mogli okrečiti Sentu, Adu i Kanjižu, celokupnu kvadraturu ove tri opštine. Sa termoizolacijom smo mogli da obložimo ceo Bermudski trougao, lepkom za keramiku smo mogli dva puta da obložimo Novi Sad, a sa emajl lakovima smo mogli 55 puta da ofarbamo Ajfelov toranj u Parizu.
To je naših 25 godina – kaže Goran
-Ja bih volela, kada bi u svemu ovome, mladi ljudi prepoznali podstrek i inspiraciju – kaže Ljubica.
Veoma je važan pozitivan stav i pozitivno razmišljanje, čak i onda kada nešto izgleda nemoguće.
Ovo jeste priča o nama, ali treba imati na umu, da mi sve ovo ne bismo ostvarili da nije naših kupaca i sugrađana. Treba shvatiti i to, da i oni koji ti žele loše, podstiču te, teraju napred. I oni su inspiracija. Ne delimo mi to na loše i dobro, sve je lekcija. Od loših učimo kako ne treba, a od dobrih pokušavamo da naučimo dobre stvari.
I moram naglasiti za kraj, da onaj ko radi u ovoj tercijalnoj delatnosti, ne treba da pomeša svoj privatni stav sa poslom. U ovoj priči je kupac na prvom mestu i traži se određena poniznost, određeno ponašanje i ophođenje. Taj profesionalizam se ne uči u školama, a preko je potreban. Jer fali u svim segmentima života, ne samo u poslovnom.
Mora se težiti ka boljem, uvek. Bez usavršavanja i težnje ka nečemu, ne može se ništa postići. Mi i posle 25 godina težimo. Da budemo bolji.
Pitali ste nas za naše svađe. E pa to je odgovor, da se one svode zapravo na jednostavnu stvar: ovo može, ovo ne može. Bitno je viđenje stvari.
Dakle, ono što je najbitnije je konstantno učenje, usavršavanje i težnja ka boljem. Bez posvećivanja, žrtvovanja, ljubavi i entuzijazma, nema napretka – završava ovaj intervju Ljubica Romandić.
Mislim da bolji završetak ovom intervjuu nije ni potreban.
Brat i sestra Romandić, dokaz su da se sve može kad se hoće.
Ostaje nam samo da im ovako javno čestitamo na ovih 25 godina i da im poželimo još dug vek.
A mi možemo biti samo ponosni na njih.
Ljudmila Janković Gubik (Slobodna reč)
Romel akcija, naslovna fotografija: privatna arhiva
Realizaciju ovog projekta podržala je Fondacija za otvoreno društvo