Ja kad odem tamo da lovim zečeve po Večnim lovištima, želim da me isprate kao Džeja. Sa transparentima, sa tugom što me više nema.

Jer, njegov odlazak je zapravo pokazao koliko je tuge u nama i žala za nekim mnogo drugačijim vremenima. Nije on bio problem nikada. On je uvek bio iskren. A iskrenost se ne može glumiti, makar ne dugo vremena. Bio jeste veliki. Jer veliki su oni koji nikada ne zaborave odakle potiču. A ostanu verni sebi. Umetnost je to.

Hajde molim te… To je čovek kome je Lepa Brena, nacionalna zvezda (što nije bila mala stvar u to vreme, bili smo velika zemlja) rekla, Džej, kolicki si, ja bih mogla burek sa glave da ti pojedem…

A on je odgovorio Breno, može, ali ćeš za jogurt morati da se sagneš (!!!!)

Pa haj’te molim vas, nema dalje.

Ceo život smo mi ovde patili od toga da budemo intelektualci. A trebali smo samo, da ostanemo verni sebi. Da se bavimo zemljoradnjom poljoprivredom i stočarstvom. Ali ne… Mi moramo da naučimo da pravimo avione…. Jer se mora biti intelektualac…. Problem počinje kad ne iskoristiš ono što ti je Majka priroda dala, to jest, ne iskoristiš prirodne resurse jedne zemlje, nego je teraš da ti podari ono što ti nije namenjeno.

Naravno da imamo intelektualaca, i to vrhunskih. Ali, problematika je krenula onda, nekih tamo devedesetih, kada je intelektualna elita ove države smatrala da je bolje da ćuti (da je ne skrate za glavu, ali to nije uvek pravilno, nekad se treba i žrtvovati, kad ti je već dat takav dar sa neba kao što je mozak), nego da ustane u odbranu države koja je krenula načisto da se raspada. I ćutali su. I država se raspala.

E sad, ovo što je posle izgmizalo ispod kojekakvog kamenja, ne znam da li bi se moglo nazvati ikakvom elitom, a kamoli intelektualnom. Ali jedno su uspeli da urade, makar koliko glupavi bili. Uspeli su da sruše svaki etički sistem, da uvedu „vrednosti“ koje niko normalan ne bi trebao da isprati, a sve pod plaštom evropeizma i obećanja u neko bolje sutra. Kome? Ovde niko živ neće ostati, ako ne to, ono barem ne normalan, ovako ili onako.

E sad, ima tu raznoraznih teorija, zašto se dešava ono što se dešava. Kažu da je svaki narod zaslužio na neki način vođu kog ima… Pa šta li smo mi Bogu baš toliko zgrešili?

Hajde što smo se vratili jedno 50 godina unazad, ali što smo otupeli, e to je već druga priča. Elem, pune su društvene mreže raznoraznih pljuvanja ovog, onog, teorija koje su stopostotno sigurne (mada dokaza ni za jednu nema baš previše), činjenica koje i nisu činjenice, već puka nagađanja i tako dalje… Međutim, postoje momenti, kada treba verovati onom ko se već dokazao kroz dela i kom treba ukazati poverenje i u kriznim momentima. Jedini problem u ovoj državi u tom pogledu, je da mi nemamo kome da verujemo. Ja se negde i divim ljudima koji su pristali na sve ovo i bez pogovora slušaju nekog ko ih je sto puta slagao i oni to znaju, a i dalje ga slušaju. Mislim da je to već ozbiljan psihički problem i da je to zaista uzelo maha u ovoj državi. I to ne može tek tako da se leči (divim im se kao subjektima za proučavanje, bez njih ne bi bilo ni istraživanja ni studija o psihijatrijskim bolestima).

Napraviti analizu cele ove situacije, zapravo bi bilo jako mučno i tužno. Jer bi moralo da počne sa tim koliko su ljudi izgubili energiju i interesovanje za svoju sopstvenu sudbinu. Pa ljudi moji dragi, da je četvrtina samo laž od onoga što svakodnevno čujemo i gledamo, bilo bi previše.

Nije samo to kod nas tako. Drugi se kriju vešto. Ovi naši se ni ne kriju.

Uzmimo samo na primer, naše susede prve. Onaj mučenik Sajer je pokušao da beži niz oluk policiji u Briselu, jer je imao drogu u rancu i nalazio se na malo nezgodnom mestu u nezgodno vreme. Homoseksualna žurka, a on sve kontra tome propagirao. Eto šta se dešava kad je neko neiskren. Kad ceo život živi ono što nije. Kad tad padne.

Tako da ne može ni ovo doveka da traje. Negde mora da se završi. Neko će da poludi, to je sigurno, ali Bože moj, kolateralna šteta.

Kada ti u jednoj državi, ne možeš nikako drugačije da postigneš nešto osim ulizivanjem, bilo koje vrste, jer i korupcija spada u to, onda imaš ozbiljan problem, jer tu iskrenosti nema.

E zato je Džej dobio na ispraćaju transparent UPALITE ZA MNOM SVEĆU KAO DA ME NEMA… Jer se životu treba radovati, a on mu se radovao…. I nije zaboravio odakle potiče… Nije… A mi jesmo i to debelo! Zato nam se i dešava to što nam se dešava. Ne samo nama, nego celoj planeti.

Čujte, sasvim je u redu zaraditi novac svojim radom. I talentom. To nam je sve od gore podareno. Nije u redu krasti, obmanjivati i manipulisati jednim celim narodom. Uljuljkivati ga u osećaj da je sve u redu kada nije. Lagati ga zarad svoje koristi. Ne uzimati ga za ozbiljno. Ponašati se prema njemu kao prema roblju. Ne štititi ga nikada. Ni u najgorim vremenima. A sve, ponavljam, zarad sopstvene koristi, kakve god.

I zato je na Dorćolu bila Bakljada kada je Džej otišao. Jer je bio pravi i nije se folirao da nije šibicar, da nije dorćolski šmekerski Ciga, nije se folirao da je intelektualac, nego je bio zaista onaj koji je bio, veran sebi do kraja.

I nije uopšte zapravo u njemu i u njegovom odlasku stvar. Već upravo u onoj jednoj stvari koju smo mi ovde sasvim izgubili. U iskrenosti.

Jer ako vi verujete u sve ove laži koje nam se serviraju već duže vremena, onda smo u ozbiljnom problemu. I skoro nam neće svanuti.

Mi, ljudi, smo skloni osuđivanju po kuloarima. Neki to rade i prostački u parlamentu. Da, našem prevashodno. Tu je svašta dozvoljeno. I repovanje i vređanje i svašta nešto potpuno jadno u komunikaciji ljudskoj. Barem bi trebalo da bude okarakterisano kao jadno. Predstavljaš nekog u najvišem telu jedne države i ti repuješ. Ne znaš ni što zapravo, ali neko ti je rekao da bi to tako bilo ok i ti repuješ. Neko ti onda može reći i da je ok da ne misliš svojom glavom. Jer što uopšte da misliš, kada ćeš imati neku korist, pa nećeš morati da misliš na to da može da ti bude mnogo bolje ako samo prst podigneš. E tome služi dugogodišnja erozija obrazovanja. Da te nauče kako da ne misliš svojom glavom. Jer obrazovanje, i u vidu autodidaktizma vodi te razgibavanju mozga. I samim tim on misli. O duši ćemo drugom prilikom, nju smo kanda najvećim delom izgubili, kad smo već dozvolili stvari koje ni pas s maslom ne bi pojeo.

I da se vratimo na baklje. Trebali smo ih vala upaliti i onog Petog oktobra, jer smo tad ispratili sve ono što je tih nekoliko nedelja krenulo da buja i što je valjalo. Jer, da se razumemo. Revolucija je savršeno uspela. Ono što je posle došlo nije ništa valjalo. Zato i jesmo tu gde jesmo.

I zato, jednog dana kad odem, ako za mnom bar neko upali baklju, znaću da sam bar do nečijeg srca doprla. I da me je neko zaista voleo.

Volela bih da vidim da li će neko ispratiti ove koji nam krv popiše, sa bakljama ili bez.

Ljudmila Janković Gubik (Slobodna reč)

 Džej, izvor naslovne fotografije: Youtube (printscreen, FM Sound Production)