Tata, a gde ćemo da nađemo badnjak? Nema više hrastova…

Naći ćemo već negde…

Grančice hrasta, pa čak i poveće komade skrajnute sa sirotog drveta, danas možete naći i na pijaci, da ne pričamo o Crkvi koja pred Badnji dan pohara čitave šume u Srbiji. Čak su i Kinezi provalili kako iz nekog razloga kod nas taj hrast nešto baš dobro ide, dobar biznis, pa su smislili da prodaju plastični badnjak. Čudo, ti Kinezi…

Uprkos cvetanju badnjačkog biznisa, u našoj porodici tradicionalno na ovaj dan odemo u našu Narodnu baštu kako bismo ubrali grančicu hrasta i svečano je odneli kući. I više je to neko porodično intimno hodočašće nego što ima bilo kakve veze sa svim tim megalomanskih religijskim običajima koji su raspametili naciju. Zapravo, sve bi to i trebalo da se odvija u krugu porodice. U nekom trenutku je sve postalo javno, stižu poruke po vajberima i fejsbucima. Najsimpatičniji momenat je kad mi poznanici sa Filipina čestitaju katolički Božić, jer ajme, nikad oni za pravoslavlje nisu čuli. S druge strane, možda sam ja konfučijanac…

Mogla bih biti, zar ne? Moje pravo da budem šta god hoću, a da pritom ne moram da se zahvaljujem čestitkama za Bajram, ili Harekrišnu.

Ali da se vratimo na hrast, Badnjače, rođače…

Narodna bašta je specifična zelena površina. Nije klasična šuma, nije ni klasičan gradski park. Ona je ostatak nekadašnje plavne šume, otcepljene od svog prirodnog toka života nakon izgradnje nasipa uz Tisu. I tu počinju njeni problemi. Teren počinje da isušuje, močvarni momenat se povlači, ljudskim aktivnostima ovde bivaju unošene za ovo područje neprirodne vrste, na primer, četinari, zatim invazivne vrste kratkog životnog veka kao što je sibirski brest. Vrsta koja je samonikla jeste američki jasen, i ona polako preovlađuje na ovom području, potiskujući domaći hrast lužnjak (Quercus robur) i poljski jasen (Fraxinus angustifolia). Narodna bašta je bila i betonirana, nedavno su natakli i neki nedokučivo čudan spomenik na njen ulaz, bila je i stecište festivala, trpela je značajno ljudsko prisustvo, bila je oštećena, ali se sama oporavljala.

Fascinantna je moć samoobnavljanja prirode. Svakog proleća, ako dobro osmotrite zemlju ispod preostalih hrastova, primetićete male hrastiće, izrasle iz žira. To sve, naravno, biva pokošeno u onim čuvenim akcijama košenja na kojima naši sugrađani insistiraju i više od potrebnog. Jer čujte, trava viša od centimetar i po opasna je po život. Sa ovom stavkom bele rade, maslačci, ljutići, deteline svakako se ne bi složili. A ni pčele koje upravo ovde nalaze svoju hranu. Uostalom, kome su još potrebne pčele…

Ali da se vratimo na hrast…

U proteklim godinama u Narodnoj bašti je posečen značajan broj hrasta lužnjaka. Samo na onom potezu ka bunaru bilo ih je oko desetak. Ostala su samo tri. Hrast je ponosito dugovečno drvo. Sa svojih 120 godina vodi se još kao pubertetlija i život tek treba da mu počne. Detlići vole da ga kljuckaju i čiste ga od parazita. Priroda uvek nađe način, ali kad je čovek u tome onemogući, onda treba da joj pomogne.

Svi smo svedoci koliko je teško od mlade sadnice stvoriti zrelo drvo. Posadite drvo sad i porazmislite o ovome – da li ćete doživeti da ga vidite u punom sjaju? Posadite mladicu hrasta lužnjaka staru nekoliko godina i zapitajte se – da li ćete doživeti njen pubertet? Ako je odgovor ne, onda shvatamo jednu stvar – odraslo drvo hrasta mora da se čuva i štiti. Jer drugo nećete doživeti. Postoje stručne metode za lečenje eventualno bolesnih hrastova, postoje vrlo konkretne procedure za očuvanje i zaštitu. Međutim, za to su potrebni resursi, finansijski i ljudski. Potrebni su stručni ljudi sa adekvatnim etičkim principima i osećajem za odgovornost prema okolini. Kad imate to, nađe se i taj novac.

Lokalna samouprava opštine Senta prema Okvirnom programu za održavanje javnog zelenila u gradu, koji se donosi na godišnjem nivou, zvanično ne izdvaja budžet za održavanje Narodne bašte. Tu i tamo se posadi nešto novo, najčešće je reč o doniranim sadnicama. I svakako da ne postoje sredstva za ozbiljnu (ili bilo kakvu) pomoć postojećim stablima. Pre nekoliko godina posađene su sadnice četinara. Sve se osušilo. Jer nije dovoljno posaditi. Potrebno je razmisliti o tipu terena, možda uraditi analizu zemljišta, razmisliti o vrsti koju treba posaditi, o merama nege, treba – razmisliti. Biti stručan i odgovoran.

Jer ništa nije tužnije nego videti mlado drvo koje se osuši ili zrelo drvo koje propadne zbog ljudskog nemara. Ili videti sve one panjeve hrastova kojih se sećate iz detinjstva ili čak i ne tako davno, a sada ih više nema.

Kod bunara s ponosom stoji hrast lužnjak, nagrižen i usamljen, čeka svoj poslednji dan, a verovatno je tek u pubertetu. U našem porodičnom hodočašću naiđosmo konačno na jedan mali zakržljali hrast, tamo iza bunara, kad prođete sve panjeve nekadašnjih hrastova. Ubrali smo grančicu, a i to nam je bilo žao. Izgledao je tako krhak i nemoćan. Toliko daleko od onih 120 godina života kad bi tek trebalo da počne da živi.

Mina Delić (Slobodna reč)

 Hrast, naslovna fotografija iz 2010. godine: Mina Delić