Neizvesnost je tihi ubica. Čak i onoga što je moglo valjati.
Mnogim ljudima je neizvesnost prirodnija nego definisanost i rasčišćavanje odnosa. Naročito poslednjih par dana sam primetila raznorazne situacije gde se ljudi zapravo radije mire sa neizvesnošću, negoli se suoče sa istinom kakva god ona bila. Kažu, u njoj postoji nada, u istini je nekad nema. Nikad mi to neće biti jasno. Znam, nismo svi isti. Neizvesnost i konstrukcije rešenja raznih problema zapravo nisu nada, već poigravanje našeg mozga. Nada postoji u istini. Okolnosti menjaju rezultat situacije. Zašto ljudi radije borave u neizvesnosti nego da saznaju istinu? Zato što je istina nekada teška i boje se da je saznaju. Jednu stvar uvek zaboravljamo. Istina nam pruža mogućnost da zatvorimo jedna i otvorimo druga vrata. Neizvesnost je prostor između tih vrata. Ljudi se zapravo boje istine, često se oglušuju o nju, jer im možda neće odgovarati. Onda pristaju na život u neizvesnosti, gubeći vreme i propuštajući vozove koji možda zaista vode u neko bolje sutra. Uzmimo za primer vezu u kojoj se oboje partnera boje da saznaju istinu.
Šta ako me ne voli? Pa onda ne treba biti sa tom osobom, jednostavno je. Ljudi pristaju na takve, neizvesne odnose, samo da bi bili pored osobe koju ponekad samo misle da vole. A na nekom istinitom ćošku ih čeka sasvim neko drugi. Mnogi ljudi se boje da vole. Boje se da budu iskreni, boje se da iskreno pokažu svoja osećanja, misleći da su odraz slabosti. Zapravo nisu uopšte. Pokazivanje emocija je odlika hrabrih, snažnih i samosvesnih ljudi. Treba prvo da naučimo da volimo sebe, da bi mogli da volimo druge i da budemo voljeni. Ako sebe ne volimo, nekad upadnemo u zamku, jer nam nije jasno zašto nas neko drugi voli, kad ni sami sebi nismo dobri. Čudno je to.
Istina je zapravo uvek bolja od bilo koje laži, naročito kada su teški odnosi u pitanju. Ljudi pristaju na sve i svašta, na iluzije koje su sami stvorili. Naš mozak je u stanju da iskonstruiše milijardu priča u sekundi, od kojih često nijedna nije realna, s obzirom da taj isti mozak nikad ne raspolaže svim činjenicama.
Zaboravili smo da se opustimo. Čak i kad mislimo da jesmo, često ispadne da nismo. A za to nam nije potrebna hemija, za to je potrebno da ponovo zavolimo sebe. I da se uvek trudimo da budemo bolji. Bolji za sebe, pa samim tim i za druge. Sve ono što nam crpi energiju, a zauzvrat nas ne puni, ne daje nam ništa, zapravo nas uništava.
Otupeli smo, dragi moji, kolektivno. Kad čujem ono “svejedno mi je” ili “biće nekako”, lepo mi nije dobro. Znam, znam, ok, nismo svi isti. Ali je ljudski rod generalno otupeo. Mislim da moralno nikad niže nismo bili. Umesto da napredujemo, nekako nazadujemo i to već duže vremena.
Kada nam je i nešto najlepše na dohvat ruke, ne vidimo ga. Jer su nam sva čula otupela, zaboravili smo da uživamo u malim stvarima, onima koje su zapravo velike. U zalasku sunca, u milovanju vetra, u divnoj muzici koje ima svuda oko nas, u zagrljajima bez ikakvog razloga, u toliko toga što svaki dan samo prolazi pored nas…
U životu moramo biti hrabri, bar malo. Guranjem problema pod tepih ne postižemo ništa. Samo se gomila smeće, ništa drugo. Praviti se da problem ne postoji nije ni r od rešenja. Snaga je u nama, treba samo da je pronađemo. Svako od nas je poseduje. Snagu da promeni svet. Najpre svoj.
Ljudmila Janković Gubik