Eko aktivizam i održivi razvoj

Na ekološkoj tribini “Eko aktivizam: Borba do čiste kapi”, koja je održana prošlog vikenda putem Zoom aplikacije, govorilo se o izazovima sa kojima se susreću ekološki aktivisti i organizacije u borbi za održivi razvoj i zaštitu prirode i životne sredine.

Iva Marković iz organizacije za političku ekologiju “Polekol” pojašnjava da su pitanja zaštite voda, zaštite šuma, zaštite generalno prirode i životne sredine zapravo politička pitanja i jesu teme koje bi trebalo svakoga podjednako da zanimaju. Smatra da bi državne institucije takođe trebalo ovim pitanjima više da se pozabave i da u okviru svojih planova, strategija rade na premošćavanju ekoloških problema, koji nekad umeju da budu previše tehnički i naučni.

“Mi smo još uvek škola političke misli. Naime, mi se bavimo političkom ekologijom. To je jedna oblast koja nije baš mnogo poznata u Srbiji, ali čini mi se da neke prethodne dve godine dobija na snazi. Drago mi je da se ta ideja razvija u Srbiji. To je zapravo čime se mi bavimo u Polekolu. Različite ekološke probleme i fenomene čitamo kroz društvene procese koji su glavni uzročnik. Kada govorimo o zaštiti životne sredine, govorimo o zagađenju koje čovek pravi. Ono čime se mi najviše bavimo kroz inicijativu Pravo na vodu jesu vodna dobra, zaštita od zagađenja, a naš stav je i da se protivimo privatizaciji vodnih resursa u bilo kom smislu”, rekla je ona.

Nastavljajući svoje izlaganje naglasila je da je prva stvar što nam padne na pamet na pomen vode upravo pitka voda, pijaća voda koja se flašira ili ona koja dolazi do nas putem javne infrastrukture. Ovo je izuzetno bitno ekološko pitanje, ne samo da li ćemo moći da sačuvamo čistu vodu, nego koliko će ona biti dostupna celokupnom stanovništvu. U poslednje vreme se ovom pitanju posvećuje više pažnje, postoji inicijativa da se i pravno, ustavom ili zakonom, zaštiti pitka voda, jer to pravo zapravo znači i pravo na život. Ove godine u okviru svoje inicijative žele da intenziviraju zaštitu vode kroz pravne mehanizme. Do sada su se dosta bavili i pitanjem minihidroelektrana, ne samo na Staroj planini, jer one su svuda po Srbiji. “Trenutno se fokusiramo na kraljevski okrug gde je planirana izgradnja 52 minihidroelektrane. To je jedan vrlo velik broj. Na lokalu, nažalost, nema dovoljno snage da se sa tim izbori, te smo se založili da pomognemo toj lokalnoj zajednici, da se dobiju neki odgovori, a najbolje da se spreči izgradnja. Jer jednom kad se izgradi, znamo da je napravljena šteta, pogotovo u zaštiti životne sredine, vrlo teško popravljiva, a nekada i nikad”, kazala je Marković.

Trenutno je u fokusu i istraživanje koje se tiče fabrike vode u Zrenjaninu – šta se tu sve dešavalo, zašto je menjan zakon na prečac pred novu godinu, a kako bi se otvorila vrata privatnom investitoru da može da se bavi delatnošću koja je pre morala biti u javnom sektoru. Usput se desila i situacija sa Makišom, te prate i svu plansku dokumentaciju i javne rasprave koje se tiču prava svih nas na vodu.

U okviru “Polekola” postoji i program koji se tiče pravedne energetske tranzicije i pokušava da opere, kako je učesnica tribine rekla, veliku ljagu koja je bačena na obnovljive izvore energije i na energetsku tranziciju. “Mi moramo da obustavimo i smanjimo upotrebu fosilnih goriva, najviše uglja, ali na koji način to radimo i kako će to izgledati… Ima dosta inicijativa koje to jednosmerno gledaju, npr. treba podići cenu struje. Ima različitih rešenja koje ne gledaju stvar sveobuhvatno, ovo što se desilo sa minihidroleketranam napravilo je veliku štetu u javnoj sferi, svima nama koji jesmo za tranziciju u energetici ka obnovljivim izvorima. Male hidroelektrane su predstavljene kao jedan validan izvor, kao nešto u šta treba ulagati javna sredstva svih nas da bi se dogodilo. Ima toliko problema da nas sve to toliko vuče”, poentirala je Iva Marković.

Ove teme deo su i rada Centra za ekologiju i održivi razvoj. CEKOR postoji više od 20 godina, osnovan je na Šumarskom fakultetu u Beogradu i jedan od osnivača je bio i današnji dekan, čuveni borac protiv malih hidrocentrala, Ratko Ristić. Centar ove organizacije je iz nekih formalnih i strateških razloga premešten u Suboticu. Od neke 2003-4. godine počinju da se bave stratešim pitanjima. Izvršni direktor CEKOR-a Zvezdan Kalmar pojasnio je da su pitanjima održivog razvoja, najviše na polju energetike, počeli da rade pre svega kroz rad na svetskim finansijskim institucijama.

“Uvek je važno, kada posmatrate velike razvojne projekte i ekološke posledice, odnosno makroekonomski i mikroekonomski uticaj, da znate odakle dolazi novac i ko ima koristi od tih projekata. U tom smislu smo počeli da se borimo sa političkim i ekonomskim uticajem tog neoliberalnog pristupa ekonomiji i razvoju, i u tom kontekstu se naš rad konkretizovao na rad na energiji, zatim u saobraćaju, i proširio se na druge teme. Mi se, radeći na projektima, suočavamo sa velikim korporacijama, bilo da su domaća javna preduzeća ili domaće i strane privatne kompanije, uvek se na kraju završi sa garancijama banaka, odnosno, sa bankarskim kreditima, ili država garantuje tako što garantuje banci”, istakao je Kalmar.

Prema njegovim rečima mnogi od ovih projekata se na kraju svode na puki finansijski interes određenih nevidljivih političko-korporativnih elita. CEKOR-ov rad je usmeren na zaustavljanje ili promenu tih određenih interesa, odnosno finansija, bilo da su to donacije, ili čisto krediti. Bili su, kako kažu, jedna od prvih, ako ne i prva ekološka organizacija koja se temeljno bavila konceptom energetske tranzicije i pokušajima da se zaustave svi negativni projekti koji zapravo dovode do zaustavljanja energetske tranzicije. U tom kontekstu je, prema rečima Zvezdana Kalmara, i energetsko siromaštvo kao jedan od glavnih pokazatelja neuspešne energetske politike, zatim razvoj na fosilnim gorivima baziranih rudarskih i energetskih projekata. Srbija 70 odsto svoje struje proizvodi iz uglja, a kada je usvojen sporazum o energetskoj zajednici, Srbija je trebalo da razume da će morati vrlo brzo i hitno da krene u pravcu razvoja planova i konkretnih projekata koji će dovesti do prestanka korišćenja uglja.

“Srbija je već 15 godina lažni učesnik tog sporazuma i ona je političkim manipulacijama zakopavala sebe sve dublje u nemoguću energetsku politiku. Čak i 2009. godine kad je trebalo uvesti podsticajne mere za obnovljive izvore energije, to je pretvoreno u jednu formu koncentracije kapitala i uticaja, i završilo se malih hidrocentralama, gde manje ili više tajne elite imaju ogroman broj dozvola za te male hidrocentrale. Srbija kada bi izgradila i sve planirane male hidrocentrale ne bi zadovoljila ni 3 odsto potreba za električnom energijom, što nas dovodi do lažnog prelaska na obnovljive izvore. I tu dolazimo do opasnosti da se iz borbe protiv malih hidrocentrala pretvorimo u borce protiv bilo kakve upotrebe hidroenergije” naglasio je on. U CEKOR-u smatraju da je Srbiji potrebno nekoliko velikih hidroenergetskih objekata, čime bi se uradila jedna vrlo bitna stvar, a to je uklanjanje najvećih zagađivača, kao što su rudokopi uglja i termocentrale. Građani će morati da donesu odluku za izgradnju dve ili tri velike hidrocentrale, kako bi se zatvorila čak i tehnička potreba za ugljem.

CEKOR je od 2007. pa do danas inicirao veliki broj lokalnih inicijativa, odnosno, nadahnuo j građane u tom smeru. Stvorena je jedna velika mreža lokalnih aktivista koji su pogođeni rudarstvom, i koji se zajedno sa njima bore za održivost razvoja. Ovde je reč ne samo o održivom korišćenju rudnika, već kako neke rudnike zatvoriti, kako zaštititi lokalnu zajednicu koja više ne može da živi u blizini tih rudnika, kako zaštititi reke.

Upravo je u toku revizija Zakona o rudarstvu. Zvezdan Kalmar ovaj zakon opisuje kao jedan od najstrahovitijih i najmračnijih zakona i koristi slikovitu Konradovu sintagmu – to je srce tame, zajedno sa Zakonom o planiranju i izgradnji. “Oni su primer potpune privatizacije državnog institucionalnog kapaciteta za interese korporacija, što dovodi do strahovitih posledica za društvo, ekonomiju i životnu sredinu. Rudni projekti se donose potpuno bez saglasnosti javnosti, bez procene uticaja ili uz krikminalne lažne procene uticaja, gde imamo dugoročno trajne posledice nesagledivih dimenzija”, zaključio je Kalmar.

Predlozi o izmenama zakona poturaju se brzo, o održavanju javnih rasprava saznaje se kasno. Učesnici tribine osećaju da se nekad očekuje i previše od organizacija. Osetno je da manjka stručne javnosti iako se pojavilo tu nekoliko imena, poznatih profesora itd., ali ne dovoljno. Borba sa ovakvim sistemom slobodno može da se poistoveti sa borbom sa vetrenjačama. “Znam da je naš tempo suludo iscrpljujuć, radi se 24 sata dnevno. Nažalost, takvo je vreme, da se osećaš kao da si sve vreme u nekom ratnom stanju, svaki dan je nova bitka. Prave se investicije koje se vrte u krug, uopšte nisu za građane, za potrebe društva, već za potrebe kapitala”, rekla je Iva Marković i dodala da se Srbija obavezala nekim strategijama, međunarodnim deklaracijama da npr. više reciklira, a s druge strane obavezala se dogovorom sa privatnim partnerom da u narednih 30 godina daje veliku količinu otpada na spaljivanje, a možda i uveze, jer Srbija toliku količinu otpada nema (slučaj spalionice u Vinči), obavezuje se da smanji zagađenje, a s druge strane se obavezala da više kopa ugalj. “Sistem sam sebi pravi neki obrt koji uopšte nije u javnom interesu. Izuzetno je važno da ljudi razumeju da masa ovog zagađenja koje se dešava nije uopšte zbog toga što mnogo trošimo, palimo sva svetla u domaćinstvu itd. već je ovo sistemski problem. Možemo individualno na nekom nivou da doprinesemo, ali ovo je zaista sistemski politički problem”, naglasila je ona.

Osvrćući se na temu građanskog (ekološkog) aktivizma, učesnici tribine složili su se da je tempo koji se nameće organizacijama civilnog sektora izuzetno naporan i gotovo je nemoguće pratiti i odgovoriti na sve aktuelne zakonske promene i projekte.

“Za mene je bilo direktno kršenje mojih ljudskih prava kad su krajem decembra, pa do kraja božičnih praznika, objavili konsultacije. Moj komentar njima bio je da oni to namerno rade. Došlo je Ministarstvo i objavilo četiri fundamentalna zakona u isto vreme za dve nedelje. Mi smo se bukvalno pretvorili u javne pravobranioce. Idemo na konsultacije za projekte, učestvujemo u proceni uticaja, borimo se za zatvaranje kopova, idemo po sudovima, tužimo itd. I sada smo naterani da u roku od dve nedelje komentarišemo zakone koje su oni verovatno razvijali mesecima. I svaki put je sve gore, isključivanje javnosti, onemogućavanje javnih rasprava. Niko građanima ne dozvoljava da kažu – nećemo rudarstvo. Ima litijuma ispod zemlje u Jadru. Pa šta ako ima, nećemo da kopamo, mi se bavimo poljoprivredom”, ogorčen je predstavnik CEKOR-a. Kao značajan problem je naveo i neustavnost određenih zakona. Sve te prostorne planove, kostolački, kolubarski itd., donosi Vlada, a to je, tvrdi Kalmar, protivustavno. Prema Zakonu o prostornom planiranju Vlada je u mogućnosti da donese prostorni plan posebne namene, da proglasi javni interes i da vas izbaci bez ikakvih konsultacija. Za ova pitanja mora Parlament da se pita. U Srbiji je narušena podela vlasti, Parlament bi trebalo da donosi zakone, a Vlada da ih izvršava, a prostorni planovi posebne namene i prostoni plan Republike Srbije su zakon i njih ne može da donosi Vlada.

Učesnici na tribini istakli su kao pozitivnu praksu da se u poslednje vreme organizacije civilnog sektora udružuju, rađaju se nove saradnje, jer neprijatelj je toliko jak da bi pojedinačna borba bila gotovo nemoguća. “Svaki put kada vidite da se neko oko nečega bori, oko njega vidite da stoji gomila saboraca i saborkinja, koji svi zajedno pokušavaju da pomognu”, poentirala je Marković.

Ova ekološka tribina održala se u okviru prvog onlajn festivala Ekologije i antifašizma u Subotici, 29. i 30. januara. Festival predstavlja nastavak ideje, koju su organizatori prvi put ostvarili u septembru prošle godine u parku Mini Jugoslavija – Yugoland u Subotici. Cilj je promocija ekoloških principa, kao i životnog stila koji ima pozitivan uticaj na životnu sredinu i zdravlje ljudi. Takođe, želja je i promovisanje antifašizma kao univerzalne humanističke vrednosti i temelja društva zasnovanog na jednakosti, bratstvu i solidarnosti među ljudima.

 

Mina Delić (Slobodna reč)

 Ekološka tribina, naslovna fotografija: Mina Delić