Mirisi prirode i još ponešto

Danas neću pisati o smradu, koji je prisutan nažalost u svim porama i oblastima naših života… Ja sam onako, prilično razočarana u ljudski rod… Generalno gledano…

Čini mi se da smo sada više nego ikad ispoljili plitkost, nezainteresovanost za svoju sudbinu, otupelost na lepote života, jer ih više zapravo i ne vidimo… Sve naizgled pozitivno što smislimo, iskoristimo u pogrešne svrhe… Tako da eto, i pored svakodnevne tone materijala za pisanje o smradu, ja sam se danas odlučila za nešto sasvim drugačije, što nema veze ni sa politikom, a ni sa raznoraznim grozotama koje nas sa svih strana okružuju.

Ja jesam manijak za mnoge stvari koje me zanimaju, pa ako me već zanimaju, onda im se i posvetim. Verovatno to znači biti “manijak”, imati maniju, bolje rečeno pasiju.

Jako volim parfeme. Volim da ih otkrivam, da prepoznajem sastojke, da gledam reakcije drugih na razne mirise, jer i dalje volim ljude, da eksperimentišem, čak mi se desi i da namerno pomešam dva parfema, ne bih li dobila neki sasvim treći doživljaj. Elem, cela parfemska priča nije uopšte površna niti jednostavna, kako možda spolja izgleda. Ima tu svega i svačega.

Mirisi su me uvek interesovali. Nekako prosto magično su umeli da deluju na mene. Verujem da se čak i uspomene najlakše beleže olfaktorno.

Ne znam kako vi, ali mene mirisi asociraju na mnogo toga… Postoje čak momenti kada me neki mirisni molekul u vazduhu podseti na nešto davno doživljeno, pa se sa nostalgijom podsetim, nekad i prisetim, jer je krajnje nedefinisano sve to… Ne sećaš se konkretno događaja, samo „onog nečeg”. Samo miris, ništa više, a ni manje… Ali pre nego što se sasvim rasplinem u neku filozofsku monodramu, da se vratim temi…

Evo nekoliko mirisa koji su meni dragi i uvek mi izmame osmeh na lice, ozarim se prosto… A toga u životu treba, sada možda i više nego ikad pre.

Miris svežeg snega

Ništa lepše od mirisa kojim odiše divna zima… Još kada je noć, pa se prospe srebro po neutabanim putevima, a vazduh miriše na te prekrasne kristale koji su mi najlepši zimski ukras… I nijedna pahulja nije ista… Što priroda ume, to ne ume niko… To je miris detinjstva, jer je nekada sve bilo drugačije. Da li je to naš subjektivni doživljaj, nije ni bitno. Meni je miris svežeg snega miris onog nepatvorenog, neobuzdanog detinjstva u kom ti je zapravo sve dozvoljeno, jer otkrivaš svet. A još ako za to imaš podršku, lepše ne postoji.

Miris pečenog kestenja

Šta ovde uopšte napisati, osim da mi je ovaj miris pravi uvod u zimu… Kada je leto već ugasnulo, jesen se još koprca, ali posustaje, tad kreće kestenje…. Bože… Kakav je to miris… I opet, detinjstvo… Kada nije bilo bitno, da li će ti ruke biti crne do lakata, jer to i nije bitno zapravo ni tada, ni nikada… Kada je slast tog ponekad nagorelog ploda slađa nego bilo šta, što ćeš i pre i kasnije osetiti na svom nepcu.

Miris veša osušenog na suncu

Zimi ili leti, ja ovom mirisu ne mogu odoleti… Zimi svež, prosto chypre, a leti mek, topao, prosto orijentalan… Moram priznati da u ovakve mirise meni spada Agent Provocateur i to onaj prvi, parfem koji je baš ostavio utisak na mene u tom parfemskom svetu… Koliko sam do sada uspela da otkrijem, komponenta koja daje taj neki miris u parfemima je šafran.

Miris grma kritskog jasmina

Miris koji sam dugo tražila u parfemima… Pošto smo jednom prilikom na Kritu stalno prolazili pored grma jasmina u punom cvatu, redovno me je zapahnjivao njegov medeni, opojni miris… I kada sam se malo raspitala, saznala sam da na Kritu postoji nekoliko desetina vrsta jasmina… E ovaj je mirisao božanstveno… I nađoh skoro isti takav u Elie Saab parfemu. Samo oprez sa ovakvim notama. U ovom slučaju je čak i na meni manje, više… A moja koža guta parfeme i na meni opstaju samo „udarači”, uglavnom.

Miris dunje sa bakinog ormara

Ovakvog mirisa nigdi nema… Nije greška, nigdi, jer mi Vojvođani taj miris nekako povezujemo sa nekim divnim davno prošlim vremenima, bezbrižnijim i mnogo toplijim, humanijim… Kuće naših baka uvek su mirisale po dunjama, sveže ispečenim kolačima i retešima… Ne znate šta je reteš? E pa to treba probati, pa nećete nikad više zaboraviti… To su pitice od kora, pa punjene bundevom, slatkim sirom, jabukama… Reteške… A neke bake su pravile i kitnikes, takozvani sir od dunja… Ih…  Nema više ni moje bake, nema više nigde ni tih divnih mirisa na koje je mirisala, ali će njeno toplo lice i vanilin šećer kojim je posipala reteške zauvek ostati u mom srcu i duši… Da sam barem bolje gledala kada ih je pravila… Nana, ovo o dunjama je za tebe, nadam se da to, negde tamo, sa nekog mirisnog oblaka vidiš… I ja verujem u to, štagod nas posle čekalo.

Miris nekog događaja

Da, čudno malo zvuči možda, ali ja čak i događaje vezujem za olfaktorne nadražaje. Jednostavno to osetim. Pa sam jedno vreme čak mislila i to, da mi neki parfemi donose sreću, a neki nesreću. Dobro, tad sam bila mlada i glupa, sad nisam ni jedno ni drugo.

Kada mi je neko iskustvo prelepo, ja zapamtim mirise, ali isto tako zapamtim i ono što nije prijatno. A opet vežem to za neki miris.

Sećam se mirisa ogromne kožne fotelje u jednoj jako impozantnoj građevini, veoma važnog naziva, gde me je tata posadio usred Pariza, dok je držao slovo kao predsedavajući UNESCO-a, te da dok on održi uvodnu vakelu, meni ne bude dosadno, odveo me tamo, a tamo je bilo svega i svačega, pa je znao da će mi biti zanimljivo. Posle idemo nas dvoje negde, nema veze gde, samo da smo zajedno. A ja se i dan danas sećam mirisa te kožne fotelje. I sećam se mirisa mog tate. Voleo je lepo da miriše. A ja sam volela kako on miriše.

Uostalom, tata mi je prvi doneo “pravi” parfem kada sam imala nekih 16 godina. Nikada neću zaboraviti koji je bio. Miss Dior. Ne miriše više ni slično toj prvobitnoj verziji, ali je meni miris te verzije i dan danas u nosu. I nema šanse da ga zaboravim, ikada.

Sećam se i mirisa moje mame. Njenog balzama za ruke, koji nikada nije propuštala da namaže kad završi sa svim što je planirala. Njenih parfema, između ostalog legendarnog Chanel 5, pa Givenchy III, Morisselle… Mirisa njene kose, njene kože, a uvek je tako divno mirisala… I kada je pravila kolače, kada je bilo šta drugo radila, moja mama je uvek, ali uvek, divno mirisala. Taj miris me je smirivao u detinjstvu, znala sam da ništa loše ne može da mi se desi. Kad porastem, htela sam da budem moja mama. A ispala sam sasvim drugačija, uvek je govorila, srećom. Poslednjih meseci razmišljam o tome da i nisam toliko drugačija ispala. Moja majka je bila jedna previše plemenita duša, bolele su je patnje sveta, pa joj po tome nisam ni prineti, sigurna sam. Ali sam ljubav prema mirisima nasledila od nje.

Znam i miris novog života, trenutak kada sam prvi put prislonila glavicu svog sina na grudi i bukvalno ga, kao kakva zver, ali sasvim pripitomljena, njušnula. E taj miris ne postoji nikada više, osim tada. Ali ga ja i dalje osećam. I zahvaljujući njemu mi se svet okrenuo, možda bolje rečeno, postavio na svoje mesto.

Tako da su olfaktorni doživljaji prilično prisutni u našim životima, samo ne obraćamo uvek pažnju na njih. Kao što smo većinom zaboravili i da se okrenemo i vidimo ponovo lepotu kojom ovaj svet naš i dalje obiluje. Samo ga je prekrila tama. Ali svetla i dalje gore. Treba ih se samo prisetiti i ponovo ih otkriti.

“Miris govori najglasnije na podsvesnom nivou” rekla je Marian Bendet.

I bila u pravu.

Ljudmila Janković Gubik (Slobodna reč)

 Veš, naslovna fotografija: Pixabay