Jožef Kardoš, jedan od trideset i sedmoro osnivača Fidesza-a, napisao je pismo u vezi trideset i trećeg rođendana ove partije, ali ne bilo kome, već predsedniku Mađarske Janošu Aderu.
Kako je on to zamislio kao otvoreno pismo, najverovatnije ga je poslao mađarskoj štampi, o čemu su izvestili Telex, HVG, Index, Mancdiner, 444 i mnogi drugi mediji, ali se ceo tekst može pročitati samo na stranicama Mađar Naranč-a. Međutim, mediji pod kontrolom Centralnoevropske fondacije za štampu i medije (KESMA), ovo nisu ni pomenuli, odnosno po njihovom mišljenju to nije (bilo) od javnog interesa.
Nemojte misliti da je situacija drugačija, u južnom delu zvanom Vojvodina, pošto su štampa i – njihovi proizvodi, koji su predodređeni da obavljaju javne zadatke u vezi mađarske nacionalne zajednice, (naravno ne džabe, o čemu se brinu Gabor Bethlen Alapkezelo Zrt. i Mađarski nacionalni savet, kao i vlasti Srbije i Vojvodine) – „mudro“ ćutali.
Podstaknut svim ovim, objavio sam ovaj napis na svom Fejsbuk profilu. Nadao sam se da ću pokrenuti raspravu, ali je ona izostala. Ipak ću citirati nekoliko komentara od njih desetak.
„››… tamo gde je tiranija, tu je tiranija… i svako je karika u lancu…‹‹ da slobodnije citiram Đulu Ileša. Nažalost, mnogo poslovica je u ovom današnjem svetu izgubilo svoju poruku, na primer: Jedna lasta ne čini proleće. Dobro bi bilo kada bi to proleće ipak došlo…“ Ovde ćemo citirati tri strofe jedne pesme, jer su oni povezani sa jednim drugim komentarom:
“…jer je tiranija
ne samo u krutom stajanju
u zvonkom »Živeo!«, klicanju
»Hura!«, ne samo u pevanju,
neumornom pljeskanju
dlanova na priredbama,
ne samo u operama,
trubama i neverama,
ona je na ulicama
u jednako preglasnom
veselom i turobnom
spomeniku kamenom,
ona je u dvoranama
sjajnim, na svim izložbama,
u svakom okviru zlatnom,
već u kistu, već u platnu…”
Ali da bi svi razumeli, evo jednog teksta mađarskog intelektualca, koji je otišao u Budimpeštu iz Srednjeg Banata (moguće: pobegao) ispred najnovijeg balkanskog rata:
“Užasno je kisela ova mađarska narandža, ali je naša. Da je još uvek diktatura, ovaj članak se ne bi ni pojavio. Inače, može se dupe matorog zlikovca (Đ.Š..) izlizati dobro, sigurno će to dobro i platiti. Da, možete otići i u Brisel da se bunite. A možete i otići odavde ako vam se ne sviđa. Nama, većini se sviđa. Volja vam…”
Nažalost, onaj koji je ovo pisao, zaboravio je jednu ili dve stvari. Na primer ko je 1988. godine (godine kada je osnovan Fidesz), išao u Oksford na dalje usavršavanje, od kog novca je osnovan časopis Sazadveg (društveni naučni časopis koji programski obuhvata raznolikost pristupa i dostojanstvenu politiku, prim. prev.) i za dalje usavršavanje i uređivanje novina ko je i koliko mesečno dobijao “parice” i od koga. Tačno je da je i Mađar Naranč (koji je osnovao Fidesz) takođe finansirao i Đerđ Šoroš, ali Jožefa Kardoša nigde ne možete naći među onima koje je novcem sponzorisao “matori zlikovac”. Ali neka ovo bude najveća zabluda, postoje i veći falsifikati. Pošto lično poznajem osobu koja je komentarisala, znam istorijske činjenice zbog kojih je doneo odluku da napusti domovinu (zbog toga ga ne osuđujem, jer sve pozitivne i negativne posledice te odluke mora on da snosi, njegovo pomirenje sa sopstvenom savešću je njegov lični zadatak). Jedna od takvih činjenica je bilo divljanje vojvode Šešelja u Čoki i Pančevu u proleće 1992. godine, kada je izjavio, ako se Hrvati i Mađari u Srbiji (koja u to vreme nije ni postojala kao nezavisna država) ne budu pridržavali zakona ove države, treba im dati po jedan sendvič i sok, te ih uputiti u autobuse, pa mogu da putuju u Hrvatsku i Mađarsku (Slovaci bi dobili dupli „poklon“, jer bi trebali dalje da putuju). Nemojte ni slučajno misliti da je to bila ideja samo lidera radikala, jer je to izjavio i „otac nacije“ Dobrica Ćosić, krstivši tu ideju kao „humanitarno preseljenje“. Sada ne bih da se upuštam u to koliko je desetina ili stotina hiljada ljudi iz domovine poslušalo savet „idite, volja vam“, nego treba razmisliti o tome zašto je 50.000 – 60.000 mladih i sredovečnih Mađara (sa porodicama) skupilo svoje prnje iz dela južnog regiona zvanog Vojvodina, a od kojih je većina tražila i pronašla svoj prosperitet, život dostojan čoveka, ne u zemlji matici, već mnogo dalje, u državama zapadne Evrope, u Kanadi ili na Novom Zelandu.
Preneću ovde samo jedan deo pisma koji je bio namenjen javnosti, jer on važi i za nas, Mađare koji ovde živimo:
„Ne postoji nikakva unutrašnja demokratija, rasprave i sukobi mišljenja su prestali. Ne postoje odluke odbora. Šef odlučuje o stvarima, a ostali ih sprovode bez razmišljanja. Ne pridržavaju se ni pravila koja su sami doneli, za šta je živi primer nedavna odluka da se o istupanju iz Evropske narodne stranke bez ikakvog ovlašćenja odbora. Šef igra igre za malu decu i na međunarodnoj i na domaćoj sceni. Članstvo služi za ukras, a mađarski birači kao smokvin list…“
Lajoš Bala (Slobodna reč)
Rešenje mađarskog problema, naslovna fotografija: dr Marijaš
