18. maj je Dan sećanja na ubijene žene žrtve nasilja.

Nije bitno uopšte kome idu zasluge za to. Ono što je u ovoj priči bitno, to je da se nasilje predupredi. A trenutno živimo u jednom od najnasilničkijih perioda u novijoj istoriji.

Idemo dalje. Svi znamo da je ovde u Srbiji poznato, da nije „strašno ako povremeno šljepneš malo ženu, neka, žensko je, zaslužila je, neće ništa da joj fali”. E hoće, faliće. I strašno je, jako je strašno.

Sve je tu pogrešno. Da se razumemo, u bilo kojoj vrsti nasilja ili agresije je sve pogrešno. Ali, ono što je ovde posebno odvratno, je da ti biješ onog koga kažeš da voliš, majku svoje dece, drugo ljudsko biće. Nasiljem se ništa ne postiže. To bi valjda svako kome je dat mozak trebao da zna. A i dalje je prisutno.

Ne postoji ta vrsta momenta, to pijanstvo, ta odvaljenost ili šta god, u kom možeš sebi dozvoliti da udariš svoju suprugu, devojku, ćerku, majku. Inače odseci sebi ruku, ako si spreman tako nešto da uradiš. Ne možeš nekog voleti, a da mu nanosiš bol. Nema toga. Ne postoji. Ljubav ne boli, ne na taj način. I nisi veliki baja, ako si prebio ženu. Samo je znak da si bolestan i da treba da potražiš pomoć. Ili imaš neki fizički problem, a zna se koji bi mogao biti najveći kod takvih osoba. Ali neki debeo problem imaš. Ili te u detinjstvu nisu voleli ili si alkos, pa ti je mozak već prokuvao od alkohola, ili si narkos, nešto, ali si svakako najgori bednik na planeti i nula od čoveka. Pa čak ni onda nemaš pravo na to. Nula. Opravdanja za tako nešto jednostavno nema.

Postoji nešto što se zove nulta tolerancija. Što znači, da se u tom domenu ništa ne toleriše. Osvrnite se malo oko sebe. I ne zatvarajte oči pred takvim stvarima. Jer ono što se događa tom ljudskom biću, može se sutra dogoditi i vama u nekoj formi, ili vašem ženskom potomku. Da, mi se zainteresujemo samo onda kada se to nama lično desi. Pa i treba tako da se shvati, to se svima nama LIČNO događa. I niko ne treba pred tim da zatvara oči, ako vidi.

25. novembar je Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama.

Da ilustrujemo stanje ovde kod nas nekim podacima. Ono što sledi je statistika kojom Autonomni ženski centar upozorava. Nije za svačiji stomak, ali treba znati.

U 2020. godini u Srbiji su od strane partnera ili drugog člana porodice ubijene najmanje 22 žene, a u još pet slučajeva postoji sumnja da se radi o femicidu. Femicid je jedna od najgroznijih formi izopačenosti ljudskog mozga. Zapravo, bolestan organ.

Pa idemo još malo dalje. Sedam žena je ubijeno nožem, pet sekirom, tri pištoljem, tri su prebijene do smrti, jedna je ubijena automatskom puškom, jedna aktiviranjem bombe, dok su dve žene ubijene polivanjem benzinom i paljenjem, i tupim predmetom. Najmanje 30 osoba je ostalo bez majke, od kojih 11 maloletna deca.

Hajde što smo mi Srbi malo divlji nisu ni drugi puno bolji, samo se prave, ali što je mnogo mnogo je. Ja ne razumem mentalni sklop tih ljudi koji nekog tako tretiraju, pokušala sam. Čak sam tokom pripreme za jednu emisiju, nije ni bitno sad koju, imala prilike da posetim mesta, razgovaram sa ljudima i tako dalje. Pa malo je reći da sam se prenerazila. Takvo nasilje je najgora vrsta razornog oružja. Razara sve oko sebe, porodice, ljude, duše, sve. Kažu da je tanka linija između ljubavi i mržnje. Pa, ne znam baš da li je to istina. Ako nekog voliš, može brate samo da te nervira, ponekad, ali ne može da te dovede u stanje da ga ubiješ, prebiješ, zgaziš, šta god. Zato što si ti onda, agresor i to bolestan.

Najveći broj žena sa kojima sam tada razgovarala je potpuno ubijeno u pojam. Neke su smogle snage da se otrgnu, neke nažalost ne. To su užasne stvari. Ali su im svima zajednički imenitelji neverovatna patnja i strah koji im se vide u očima. To su isisane duše. I po pravilu im treba jako dugo da se oporave, ako se ikada oporave. Opet, neke u tome uspeju, neke ne.

Tačnih podataka o nasilju nad ženama u Srbiji nema, zato što se mnogo slučajeva ne prijavi. Pazite, tu nema, ma dobro, prvi ti je put, nećeš više. Bio pijan, rasturen, ne zna šta mu je bilo. Tu toga nema. I ne može se NE odreagovati ako to vidite ili čujete.

Članice Autonomnog ženskog centra u svom saopštenju kažu, da nema ni informacija o tome koliko je žena preminulo od posledica dugogodišnjeg nasilja. Više o temama vezanim za ovo možete naći na njihovom sajtu, zaslužile su da ih malo reklamiram, bore se za pravu stvar.

Dakle, ono što sam takođe primetila razgovarajući sa ženama koje su bile žrtve nasilja, je da su u jednom momentu jednostavno prestale da poštuju sebe. To su osobe koje se trzaju na svaki glasniji zvuk, okreću se stalno, oči su im ugasle. Jedina svetlost koju vide su njihova deca, ako ih imaju. Prošle su stvari koje niko ko diše ne bi smeo da prođe.

Verovatno su se zadnjim atomom snage izvukle iz pakla. Barem su meni tako delovale. A koliko ih se ne izvuče, ne smem ni da pomislim. S obzirom da jednostavno ne možete doći do verodostojnih, realnih podataka. I to je veliki problem. Opet se vraćamo našim reakcijama na takve momente. Ne možete da zatvorite oči i da se okrenete, napisaću i reći to još sto puta. Da, jeste vaša stvar. To ja naša, vaša, moja, tvoja, svačija stvar. To je zaista stvar svih nas. Jer dok nam se mentalni sklop ne promeni i ne shvatimo da nasilje jednostavno ne treba da postoji, ništa se neće promeniti. Tek onda ćemo postati civilizovani. Dok god je prihvatljivo da šljepneš ženu, ako pretera malo je i razbiješ, mi smo od civilizacije daleko kao od prvih naseobina na Veneri. To jest, nismo nigde odmakli.

Ono što je još mnogo glupavo u celoj priči je da se smatra da je nasilje u porodici privatna stvar. Kako to može da bude privatna stvar bre? Sramota je, zato je privatna stvar. Još jedno neviđeno glupo i nažalost veoma opasno razmišljanje. Nema u tome ništa privatno. Nasilje utiče na sve koji su direktno tangirani, a ako si čovek, onda i tebe indirektno tangira i želiš da pomogneš ljudskom biću, koje pati. Pa pomogao bi mačetu, a ne čoveku, ne? E, ali ne misle svi ljudi tako. Oni su problem našeg društva. Nasilnici. Ima ih na svim nivoima i jedva čekaju da dođu do neke vlasti da bi mogli da ispolje svoj nasilnički mentalitet. Čak ne moraju ni da izgledaju kao nasilnici. To su sve stereotipi. Nasilnici uglavnom ne izgledaju kao tetovirani bajkeri (kojih sam usput budi rečeno gomilu upoznala i uglavnom su totalno kul likovi). Ima ih i u odelima, najviše ih ima u odelima. Jer bit nasilnika nema nikakve veze sa obrazovanjem, profesijom, godinama. Baš nema. Nasilnik može biti bilo ko. Zato je naša dužnost da ih zaustavimo i da se borimo za tu nultu toleranciju. Zatvor, globa do neba, ako drugačije ne može, a kanda teško može. Zdravom razumu možeš objasniti da nešto ne valja, to jest, zdrav razum neće ni pribegavati nasilju. One druge u zatvor. Nema tu opcije.  Malo se podiže svest ljudi po tom pitanju.

Upravo to piše na sajtu womenngo.org. I statistike to pokazuju, da nasilnici mogu biti muškarci bilo koje profesije, nivoa obrazovanja, materijalne situacije, nacionalnosti.  Najčešće se nasilnici ne mogu prepoznati, jer su u svom muškom ili profesionalnom društvu prihvaćeni, pa se često kaže: “U selu je med, a u kući jed”.

I da završimo ovu jezivu, ali itekako potrebnu temu. Statistika je nekom možda dosadna, ali je i ona preko potrebna. I kad obratite pažnju malo na nju, može biti veoma dobar pokazatelj.

Iste te statistike pokazuju da žrtva muškog nasilja može biti bilo koja žena, bez obzira na godine i obrazovanje, materijalnu situaciju ili nacionalnost.  Međunarodni ženski pokret je pokazao da je muško nasilje nad ženama globalna pojava, i da ima istu dinamiku u svim kulturama, samo što su neki oblici u određenim zajednicama različiti (spaljivanje žena, ubijanje žena zbog miraza, odsecanje klitorisa, kamenovanje žena, itd).

Tako da eto, nasilje nad ženama je nažalost globalna pojava. Pogotovo sada u ovo šugavo vreme, kad nas je svašta globalno spopalo. Pandemija i izolacija uzrokovana istom, ne podgrevaju samo depresiju, već i nasilje. Preterana upotreba alkohola i droga, takođe podstiču agresiju. A izolacija i agresija zajedno idu kao rogovi u vreći.

Tako da je problem nažalost sada još i veći.

Umesto da svi pokušamo ponovo da se otkrivamo i da se prisetimo onoga što nas je na prvom mestu spojilo. To bi sigurno bilo mnogo bolje rešenje, čak i za probleme. Razgovor. Zaboravili smo ga sasvim.

Nasilje je jeziva stvar. U bilo kojoj formi.

Uopšte, na ovoj planeti koju smo naselili i kako pametni ljudi kažu, pozajmili od svoje dece, jeste globalna pojava.

Ali to nikako ne znači, da ne treba da je iskorenimo, pa makar u svom selu.

Od nekud se mora početi.

I na kraju, kao žena da vam kažem. Ako nećete da nas volite, ne morate, ali da nas tučete ne smete. Toliko.

Foto: coe.int