PROLOG
Gazda je bacio novu kosku! Glođimo, robovi! Slatko je, iz njegove je ruke! Uz to, dobra je zabava, držimo se, družimo se,… I ne samo to, nije nevažno, ima malo i mesa na toj velikoj koski, pa ko uvati, omrsiće se – sto evra je sto evra!
PRVI ČIN
Građanin No 1: Šta, ti nećeš? E, ja baš oću, uz inat!
Građanin No 2: Ma, ne da neću, nego milioni na jedan broj telefona, već unapred znam kako će se završiti, biće stalno zauzeto … bip, bip – molim sačekajte, hvala što ste se javili, svi operateri su zauzeti …
Građanin No 3: E, ja, ustvari, neću, ali ću uzeti pare, moje su, to mi je još davno skinuo sa penzije, bem mu… A, kad mi vrati makar tih sto evra, (mnogo, mnogo više mi je dužan), daću moje novce kome ja hoću – sirotim ljudima, baciću kroz prozor, popiću u kafani… Kupiću, bar, novu šerpenju (sva se olupala, još onomad, od onog protesta kad smo lupali skandirajući “Go – tov je, go – tov je…”)
Građanin – tajkun: Meni, hvala ne treba! Pošteno (!?) je da ja ne uzmem!
Građanin „i ja bih voleo da ostanem kod kuće“ = beskućnik: Ja bih uzeo, nego nema mene ni na jednom spisku…
Građanin No 4: Sram vas bilo, nikad vam nije dobro! Prvo vam je čovek spasao život, nije vas požderala korona, sad vam poklanja sto evra, ej, mori, sto evra, malo li je!
PAUZA između prvog i drugog čina
Koga ne mrzi da mete naočare, čita program. Dole, na kraju prve stranice najsitnijim slovima piše (to niko ne čita): Koska je, dakle, bačena! Plebs ima čime da se zanima, a ne da bleji besposlen, pa da mu svašta padne na pamet! Mogao bi, tako dokon, da razmišlja, pa da pita, pa da mu sine, pa da mu bude jasno, pa da se združi s nekim ko isto misli, pa da se organizuje, pa da se buni…a, onda nisu daleko ni demonstracije… A, gde su demonstracije, tu je i revolucija, a gde je revolucija tu je i promena vasti… I, eto belaja! Ni iz čega!
A, dok se kost glođe – ima tu posla, samo temeljno, ne sme ništa da se baci, ima tamo u levom ćošku ona žila, levo, gde gledaš…) – Gazda je miran! Miran i spokojan. Kako i ne bi, kupio je vreme.
DRUGI ČIN (kratak, ali jasan)
Glavni glumac, šmirant: Običan sam čovek, ali neću se prijaviti za sto evra…
PAUZA između drugog i trećeg čina
IZA ZAVESE (uvod u TREĆI ČIN), dok PUBLIKA ULAZI U SALU
Glavni glumac, šmirant, ali vešto i brzo menja kostim. Postaje predsednik Izborne komisije: Brže, vreme curi, zar ne vidite tupani šupljoglavi, čemu li sam vas učio tolike godine, da publika ulazi u salu, zauzimaju mesta, već se i meškolje… Imamo još samo nekoliko minuta, nakašljavaju se, onda znaš koliko je sati, Novi Sad je to, naučili u minut…Odučiće se oni meni, neće proči mnogo! Brže, kad kažem! Pa, zar još nisu otštampani ti glasački listići! Je li bar birački spisak gotov? Još nije? Dodaj, onda, one od prošli put, popuni…Čekaj, stoj, možda i ne mora, ne smemo rizikovati… Setio sam se – daj, budi one što su dobili sto evra! Znam da ih nema mnogo, ali biće dosta da se malo popuni spisak., tamna umesto ovih umrlih… Šta, nisu spremni, u pidžami su!? Pa neka su, gde ti je mozak Čedo, ići ćeš ti meni u Ivanjicu! Šta tu ima čudno, krenuli ljudi sabajle na glasanje, zato su još u pidžami!
TREĆI ČIN
Građanin 4 (izlazi na ulicu, polumrak, mesna zajednica, biračko mesto broj…ne vidi se dobro, nije ni važno…) U pidžami sam, neka sam, šta bleneš, vidiš da sam sad ustao! Idem da obavim, pa da se vratim u krevet još koji minut, nedelja je! Sutra ću dobiti mojih sto evra, nije Gazda stigao od tolikog sveta baš meni da se javi na telefon… Neka, biće, dobar je on čovek, obećao je! Nikad me nije slagao… I penziju mi je povećao… I čuvao me je da se ne razbolim od ove korone, voli me je kao svoje stare roditelje, ili one novinare…Pljuju ga, a on i njih voli, dobar je on čovek – sklonio ih s pressa za njihovo dobro, da se ne zaraze. Ne moraju ni da rade, nezahvalnici!
Građanin 3 (okupljenim građanima na bini, ali tiho, kao za sebe): Večeras, posle tapšanja u 20 sati, zakazana je buka! Kako nije, kad jeste (povišava glas), pitali novinari na pressu danas u 15 h. Kako koji novinari, pa oni iz prve grupe, oni što su ih danas pustili da pitaju…
Građanin 4 (gunđa, ali se čuje): Neka nisam dobio 100 evra… Vidiš, eto, i novinare su pustili na press, dobar je on čovek…
Publika se sad opet, tek malo glasnije, meškolji i nakašljava, gospodu prekrštenih nogu malko, kanda, steže gumica na leptir mašni, ali, gle, lepeze se nervozno otvaraju, hlade se uzavrele gospoje (“sve su žene za promene”)… Ustaj, Tošo, idemo, jesi čuo, ustaj kad kažem (ona sad već sikće)! Jesi čuo šta ovaj baljezga – dobar je on čovek! E, ovo je sad previše, dobar je on čovek! Jesam zato došla, to da slušam za moje novce! Toša, već gotovo izguran sa sedišta, ustaje prvi, pardon, kaže, stariji gospodin prvo skuplja noge, a potom se predomišlja, pa I on ustaje…
Sad se već jedan po jedan čovek diže sa sedišta I okreće ka izlaznim vratima… Razvođačica pali bateriju, pokazuje put, kaže ima, zaboga, ima još onih koji hoće da na miru odgledaju kraj predstave (ne shvataju da je kraj, iako zavesa još nije spuštena)… Zapelo je kod vrata, malo se guraju, ne previše, polako, stići će se (Novi Sad je to)… Zaslepljuju ih narandžaste “pločice” u holu Srpskog narodnog pozorišta… Dobro je da je lepo vreme, stiglo proleće, nemamo kaput na garderobi, brže ćemo izaći… Sad već žure, još deset minuta… Treba stići na vreme, nije pristojno kasniti… dobro što znam gde stoji ona olupana šerpenja još od prošli put… Uf, stigli smo, taman, pet minuta do 20 h! Jesi spreman Tošo? Sad! Sad, kad kažem, lupaj, udri Tošo! Go – tov je, go-tov je…!
Branislava Opranović (Novi Sad, 25. april 2020.)
