Đerđ Hernjak, pozorišni režiser, osnovao je Salašarsko pozorište 1978. godine. Razgovarali smo o predlogu Mađarskog nacionalnog saveta, otkazanoj turneji Salašarskog pozorišta i o odnosu gledaoca i stvaraoca.

-Svima je jasno da je ovo jedan ukaz. Onog trenutka kada se politika umeša u nešto, tamo više ni trava ne raste. Predsednici ozbiljno očekuju da se u pozorištu radi o oslobođenoj radosti i smehu i mudrosti narodnih priča? Da li se ovo sviđa publici Salašarskog pozorišta? Ja sam rođen u tom kraju. Donekle sam u prednosti i otkriću vam nešto: oni ne žele samo da se smeju. Ako gospodin predsednik misli da običnim ljudima treba samo smeh i narodna mudrost, onda ih potcenjuje. Otkriću vam i to da su neki od njih mudriji od profesora koji su završili univerzitet. Bio sam među njima mnogo puta. Moja druga prednost je što sam video predstavu. A oni daju mišljenje o nečemu što nisu ni videli. Otkad se gospodin predsednik razume u pozorište? I u ono što nije ni pogledao. Ja bar imam papir o tome – rekao je Hernjak, koji kaže da je od juče ponovo pogledao predstavu. Tražio je u njoj atribute – „bezgranični neukus, prostačko provociranje publike i neprihvatljivi scenski govor”.

-Ja to ne nalazim. Može se pričati o tome da li vam se sviđa ili ne, ali ni onda nemam prava da je zabranim, čak i ako je finansiram. I u poslednjih deset godina su se u Salašarskom pozorištu dešavali – izvinjavam se na izrazu – za.ebi i to ne samo na nivou repertoara. Pitao sam se, zašto sada? Zašto ne ranije? Zato što je sada tu novi predsednik? Protiv njega imaju primedbu? Ili protiv režisera? Političar treba da kaže kako bi pozorište trebalo da izgleda? Kojim pravom se meša? Molim lepo da se niko ko se ne razume u to ne drzne da interveniše. Može se raditi dobro ili loše. Ali neka se u to niko ne meša.

Ljudi su odlazili sa svake pozorišne predstave, može se to i sada uraditi. Kako ljudi piju u poslednjim redovima? Pa pili su i pre trideset godina. Ovo je Salašarsko pozorište. Kome se ne sviđa, ustaće i otići će. A jedan političar nema pojma koliko posla ima oko jedne predstave. To su dvadesetogodišnja deca. Moji učenici, koji su danonoćno radili da bi stvorili predstavu. Jedna uloga od svakog uzme ponešto. Oni veruju u pozorište. Verovali su. Oduzeće im veru? Ko ima pravo na ovo? Jedan političar? To smo zaslužili?

Hernjak se setio da je tekst ove predstave zaista već bio zabranjen. Pre osamdeset godina, od strane nacista.

-Predstave su već zabranjivane, ali je Hitler već umro ili nije? Staljin je takođe zabranjivao predstave, ali već je umro, ili nije? Živeo sam ja u tom prokletom komunizmu, kada je bila diktatura, ali nije bilo takvog slučaja da je bila zabranjena jedna predstava. Sada živimo u kvazi – demokratiji, ili ne? Umetnosti je potrebna sloboda, inače neće uspeti, rekao je Hernjak, koji ohrabruje gledaoce, da ko god može, ode u Kavilo da pogleda predstavu.

Foto: Margareta Tomo