Već nedelju dana se maltretiram sa e-mailom, koji u ovim uslovima prilično skraćuje posao, što poslovno, što privatno. Elem, velika naša kompanija, neću da navodim koja, ne zato što se bilo koga ili bilo čega plašim, već zato što neću da ih reklamiram, niti uzimam u usta, pa ni u pero, a kamoli tastaturu.

Počelo je mojim stalnim zivkanjem call centra, koji apsolutno nemam pojma zašto uopšte postoji, pošto sve što znaju je da vam promene lozinku e-maila i tako su rešili problem. Mislim, da se ne zavaravate, to je nešto što možete i sami veoma lako da uradite, ne treba vam veliko kompjutersko znanje. Nedelju dana oni meni menjaju lozinku, nedelju dana se ja ulogujem i odmah zatim ne mogu da se ulogujem nijedan naredni put. Naravno, zaposlenima u call centru se tu izgleda svako znanje završava, pa su me prebacili šefu. Šef je radio isto što su i oni radili nedelju dana, menjao lozinku, procedura ista, nastavak isti, rezultat isti.

Onda su počele nebuloze tipa „vi sigurno ne kucate dobro lozinku“, problem je u vašem računaru“, ali sam ja bila spremna na sve, te sam se pokušala ulogovati preko telefona, naravno neuspešno. Džabe sam pokušavala to da objasnim, čovek s druge strane je kao švaba tralala uporno terao priču da je kod mene problem, ali eto, pošto on hoće ipak (čuj ipak, to ti je posao čoveče) da mi pomogne, on će još jednom da pokuša. Sve vreme se radi o logovanju na njihov webmail, da naglasim. Elem, zvao je on mene još par puta, situacija nepromenjena, da ne ponavljam. Onda je „morao“ da prebaci problem kolegama na platformi, u centrali. Problem ogroman, nerešiv izgleda, ja glupa, ne znam ni da kucam kako valja,pa moraju kolege iz centrale. Ja otprilike nisam više znala da li da se smejem ili da plačem, ali sam se uzdržala da ga ne oteram na jedno mesto, s obzirom da to više volim uživo da uradim, ako baš moram.

No, kolege iz „centrale“ (k’o da smo u posleratnom komitetu, boktemazo) su kontaktirale kolegu, šefa, šta li je, koji je opet mene kontaktirao da me obavesti da su oni opet promenili lozinku i da je moj nalog, mail, meta spamerskog ili hakerskog napada koji jelte mene napadne čim ja drugi put (kada oni već nisu na liniji) pokušam da se ulogujem na svoj mail. Od muke sam počela da se smejem, s obzirom da je provukao ponovo i to, da je u mom računaru problem, da to sigurno nije kod njih. Ček, ček, neko napada moj nalog na vašem serveru, ali to je moj problem. Lud zbunjenog.

I onda ja uradim ono što sam trebala da uradim odmah na početku, a i bih, da sam znala sa kakvim diletantima imam posla. Pozovem mog dobrog prijatelja koji je genije za računare i sve u vezi njih i objasnim mu situaciju. Došao je za 15 minuta i za naredna 3 rešio problem, koji naravno „oni“ nisu mogli da reše nedelju dana. Mislim da nije potrebno da pomenem, ali ipak ću, da nisam bila meta hakera i spamera i trla baba lan bla bla čega već. Nego je gospodu mrzelo da razmišljaju, ako uopšte imaju čime, pa su problem pokušali da reše drugačije. Po kom osnovu i kako su uopšte na pozicijama na kojima jesu, to je već drugo pitanje, ali da o svom poslu očito nemaju blagog pojma, to je sigurno.  Najlakše je nabediti na korisnika da je kod njega problem, ili mu menjati lozinku uz veoma važan ton tipa „nemaš ti pojma, sad ću ja to da sredim“, pa naravno ne srediti ništa.

I onda se mi pitamo zašto smo ovde gde jesmo? Pa zato što su nam na svim pozicijama u svim sferama upravo ovakvi diletanti. Kako i po kom ključu su stigli tamo, ima par kombinacija, o tome smo već puno puta pisali, pa sad to neću pominjati. Ali… Dok na pravim mestima ne budu pravi ljudi, stručnjaci, nema nama pomaka…

Nigde, osim unazad.

Ljudmila Janković Gubik