Na jednoj fotografiji snimljenoj 5. septembra na demonstracijama na Cetinju vidimo postarijeg čoveka od nekih sedamdesetak leta kako sam samcijat sedi na trgu ispred kordona policajaca. Ko je taj čovek? Zavisi koga pitamo. Ako pitamo Vučićeve televizije i tabloide, a nažalost i dobar deo slobodnih medija – to je Milov plaćenik, komita, nasilnik, narko-diler, pripadnik rulje, čovek koji je nasrnuo na policiju, antihrist, mrzitelj svega što je srpsko, kriminalac, branitelj propalog režima, Milogorac, ekstremista…

Tako je to u Srpskom svetu koji je zauzeo širok mentalni prostor. Van tog Srpskog sveta, u takozvanom ostatku sveta kojim ne vladaju propagandne himere – reč je o dr Draganu Hajdukoviću, profesoru fizike i astrofizike, naučnom istraživaču koji radi u CERN-u. Šira javnost mogla je da ga vidi u serijalima „Space’s Deepest Secrets” i “Through the Wormhole”. U prvom je naučnik govorio o odnosu materije i antimaterije, a u drugom je sa Morganom Frimenom ćaskao o svojoj teoriji bipolarnosti gravitacije.

Snage haosa i bezumlja

Bilo je na Cetinju i na barikadama oko grada tih dana mnogo univerzitetskih profesora, studenata, slikara, sportista, pisaca, novinara, ljudi najrazličitijih zanimanja, finog i pristojnog sveta – sve njih je srpska propagandna matrica proglasila za nasilničku rulju. Nije da nismo navikli, tako je već decenijama.

Svi ljudi koji su pružali otpor autoritarnoj nacionalističkoj politici, svejedno da li u Srbiji ili van nje, bivali su difamirani kao izdajnici, strani plaćenici, snage haosa i bezumlja, fašisti, izrodi, antisrbi, vekovni neprijatelji. Kako je bilo nekad, tako je i danas. Opozicija, kritički intelektualci, svako ko digne glas protiv Vučićevog režima biva provučen kroz “toplog zeca” u njegovim propagandnim glasilima koja, iz ljudskom razumu nedostupnih razloga, slove za medije.

Opoziciona javnost, naravno, ne veruje u te providne laži, gnuša se etiketiranja i crtanja meta na čelu – osim kad Vučićeva agitatorska vojska udari na Crnu Goru i Crnogorce. U tom slučaju dobar deo navodno opozicione javnosti odjednom se presaldumi, pa nema ništa protiv mrziteljske kampanje u tabloidima. Nije ni taj D.J. Vučićević tako loš, pogotovo kad peva pesmu koja prija srpskom uhu. Na primer: “Sprem’te se, sprem’te, četnici, silna će borba da bude”.

Objedinjavanje srpskih zemalja

Svakome ko ima oči jasno je da je Srpska pravoslavna crkva politički instrument koji dobrovoljno služi političkim kabadahijama, trenutno Vučiću, ranije je bila odana Miloševiću, Koštunici, a sve vreme je priklonjena hegemonističkom projektu znanom kao “objedinjavanje srpskih zemalja”.

Blagosiljanje paravojnih formacija, metanisanje ratnim zločincima i slični bogougodni obredi nisu bili incidenti, već integralni deo zvanične crkvene politike za koju su krvoloci poput Ratka Mladića i Radovana Karadžića bili i ostali heroji i branitelji srpstva. Pritom dotična gospoda ništa nisu branila, već su preuzeli naoružanje, objekte i sve drugo od JNA i krenuli da istrebljuju, progone i pljačkaju goloruke ljude samo zato što nisu Srbi.

Na kraju, organizacija koja deluje na tlu neke države, a ne priznaje tu državu, niti naciju po kojoj je država dobila ime – svašta može da bude, ali hrišćanska nikako. Kao što ni misionarenje i širenje hrišćanske vere pomoću suzavca, gumenih metaka, šok bombi, dugih cevi, vojnog helikoptera, ogromne policijske sile – nije baš najhrišćanskiji metod, osim ako patrijarh Porfirije i mitropolit Joanikije uzore ne vide u inkviziciji i krstašima.

Dostojno jednoumlje

Za većinsku javnost ništa od pomenutog nije problematično, naprotiv, problem su Cetinjani i drugi građani Crne Gore koji su molili SPC da izmesti ceremoniju ustoličenja mitropolita Joanikija u bilo koji drugi verski objekat. Takav vid otpora mnogi u građanskim krugovima vide kao uskraćivanje verskih prava, odnosno prava na vršenje crkvenog obreda. Tja, kad SPC bude počela da se bavi verskom problematikom umesto što srbuje i političari, onda možemo o tome da raspravljamo. Dotle je pobuna na Cetinju najsnažniji izliv otpora Vučićevoj politici hegemonizma i izgradnje Srpskog sveta, politici nasilništva, stvaranja konflikata, pokoravanja, ponižavanja, zlostavljanja i prisile. Politici koja je ista i prema političkim protivnicima u Srbiji i prema susednim državama.

Vučić i njegova partija zgrabili su državu i sve resurse, pa zamahuju njima kao toljagom na sve oko sebe, kako u Srbiji tako i u regionu. Opozicija koja se konstantno nalazi na meti Vučićeve batine umesto da se solidariše sa onima koje uzurpator napada u susednim zemljama, staje na njegovu stranu i pridružuje se mrcvarenju nejakog protivnika. Čim na dnevni red dođu tzv. nacionalna pitanja, odjednom na srpskoj političkoj sceni zavlada jednoumlje zvano sabornost. Umesto da saosećaju sa crnogorskim građanima koje su policajci trovali suzavcem i rešetali gumenim mecima, naši opozicionari i razni borci za demokratiju uglas viču “Dostojan” Joanikiju, zbog čije je nedostojnosti i besprizornosti i primenjeno nasilje nad ljudima. Ne znam šta je to dostojno u kukavičjem letu iznad junačkog gnezda.

Nakon policijske akcije, građani su sakupili 830 patrona suzavca koje je policija bacila, a to nije ukupan broj, jer su policajci sami skupljali patrone, kako bi zataškali tragove svoje – što bi rekli silni ovdašnji analitičari – legitimne akcije. Poređenja radi, to bi bilo isto kao kad bi u Beogradu policija ispalila 100.000 patrona suzavca. Pa disali bismo svi na škrge. Od nenormalne količine otrova na Cetinju ovih dana umiru psi, golubovi i druge životinje, deci su i dalje natečene oči, astmatičarima je pogoršano zdravstveno stanje, a mnogi imaju zdravstvene probleme. Radi se o ljudima koji su mirno sedeli u svojim kućama, jer je policija bacala suzavac gde stigne, po praznim ulicama, kod Vlaške crkve gde nikog nije bilo, po dvorištima, čak i u kuće. Sve zarad dostojnog Joanikija na čiju stranu je stala gotovo celokupna javnost, mitropolita pancirno-helikopterskog koji ovih dana poručuje kako “Dodik doprinosi miru i bratskom pomirenju”. Što bi se reklo u Crnoj Gori: Svaka vam je istina takva.

Događanje sabornosti

Dobro, da nam je empatija jača strana ne bismo bili sigurna kuća za ratne zločince, a do sad bismo valjda malo raskrstili sa ideologijom koja je razorila SFRJ, pobila onolike desetine hiljada ljudi, proterala milione i unesrećila sve oko sebe. Nije ni čudo što je svakom u regionu ko je pretrpeo velikosrpsko zlo jasno o čemu se na Cetinju radilo 5. septembra, da nije bilo reči o verskom obredu, već o Vučićevom pokoravanju i ponižavanju Crne Gore. Jasno je to svakome razumnom, od istoričara Ive Goldsteina do feralovaca Heni Erceg i Vladimira Matijanića, od osnivača Sarajevo jazz festivala Edina Zubčevića do profesorke i političarke Vesne Pusić, od kolumniste Gordana Duhačeka do dugogodišnjeg urednika “BH Dana” Senada Pećanina, da ne nabrajam dalje. Svima je to jasno osim ovim našim nesrećnicima koji se ili intimno slažu sa Vučićevom politikom prema susedima ili prosto nisu navikli da gledaju sebe tuđim očima.

Lepo je što političke, intelektualne, crkvene i ostale elite misle i na mlade generacije u Srbiji. Ima mnogo onih koji nisu bili u prilici da krajem osamdesetih osete sve blagodati nacionalne homogenizacije, jer su bili deca ili se nisu ni rodili. Kakav je to život ako nikada nisi osetio jedinstvo sa većinom u mržnji prema nekom drugom narodu i državi? Premnogo je mlađarije koja nije učestvovala u događanju naroda, u mitinzima antibirokratske revolucije, u crnim liturgijama koje je služio mesija Milošević. Mnogi nisu imali priliku da osete to blaženstvo i ekstazu utapanja sopstvenog “ja” u višemilionskoj masi, to padanje u nacionalni trans, tu sabornost u sveopštem amoku šovinizma.

Kad propustiš mitinge na Ušću i Gazimestanu, nisu loše ni litije. A i poneki helikopterski desant njihovih pancirnih svetosti i preosveštenstava dobro dođe da čovek vidi kako izgleda događanje sabornosti. I da malo oseti znamenitu “hrišćansku” ljubav prema tuđoj patnji u dubini sitne duše i kilavog srca. Takvi opštenarodni zanosi se uvek i svuda okončavaju nacionalnom katastrofom, ali koga briga. Osećanje sjedinjenosti sa celom nacijom vredno je samouništenja te iste nacije. Kakva crna koka-kola, nacionalizam je prava stvar: “Can’t beat the feeling!”

Tomislav Marković je novinar i pisac iz Beograda. Jedan od osnivača i urednik Kulturno-propagandnog kompleta Beton (2006-2013) i zamenik glavnog urednika e-novina (2008-2016). Između ostalog, objavio poetsko-prozne knjige „Vreme smrti i razonode“ i „Velika Srbija za male ljude“, te zbirku pesama „Čovek zeva posle rata”. Član je redakcije XXZ magazina. Piše kolumne za nekoliko regionalnih portala: Al Jazeera Balkans, Antena M, Pobjeda, Analiziraj.ba, Tacno.net.

(Slobodna reč)

 Tomislav Marković, naslovna fotografija: Edi Matić