I šta sad? Kao, sve je završeno, stigla „sloboda“ i ajdemo Jovo nanovo! Je l to? E, nije!
Hoćemo li zauvek nositi maske i rukavice? Pitam, jer maske još nekako mogu i da zamislim, ali rukavice…!? Čuj, ja ne mogu da smestim u glavu rukavice!. Ja, koja drhtim pred rukavicama, imam ih više nego Imelda Markos cipela. Ja, koju je Pera naterao da se fotografiše sa svim svojim rukavicama poređanim na onaj široki dedin otoman. Nabrojali smo ih blizu sto – od venčanih bakinih sa obrubom od španske čipke, pa onih mojih heklanih s prstima i onih „bez prstiju“ (s prstima do pola), crvenih na tufne i crnih satenskih, pa sa zlatnim nitima i vezenim ptičicama … pa zelene s ljubičastim perunikama uz kamelhart kaput, žakar šarama za Frušku goru i one svetloplave, mekane s bisernim perlicama… Volim i one u kojima vozim bicikl, one što prevrnem, pa mi kockice dođu gde ne treba, a ujutro mi smrznuti obraz zavidi prstima koje se meškolje u toplim rukavicama…
A, ja, sad, odjednom, ne mogu da svarim rukavice!
Ne mogu, jer nije stvar u tim rukavicama. Nisu to te rukavice. Mučim se da progutam pomisao o ovim „novim, korona rukavicama“, koje nam savetuju da stavljamo i na ruke, i na glavu, i u dušu i da ih više nikad ne skinemo. One koje će nam služiti za nešto sasvim drugo. Za barijeru, za razmak od ruke drugog čoveka, za nedodir! E, te rukavice neću. Neću onlajn, hoću oflajn život. Neću rukavice, hoću pipanje!
Smejali smo se porukama i poukama s TV ekrana i sajtova sa zdravstvenim i inim savetima tipa: Ako voliš baku, ne približavaj joj se. Ako voliš ženu – ne dodiruj je… Ako …
Ako ne mućneš glavom i ne uključiš mozak – stalno će ti, umesto njega, biti uključen TV!
A, na TV-u, posle doba korone – kad izuzmeš prastare ili trečerazredne filmove, kao i razne pinkove, hepije i farme – jedino što ti nude da gledaš je tzv političku scenu Srbije.
Policija ogradila dve grupe ljudi, stala imeđu njih i bulji u njih. Šlemovi muklo reže mrko ih gledaju. Izvijaš vrat, slušaš komentator(k)e, džabe – ne uspevaš da skapiraš koga policija zapravo čuva? U civilizovanim i uređenim zemljama policija samom svojom pojavom upozorava, plaši i sprečava loše momke da ne bi naudili dobrim momcima. Ovde, kod nas u Srbiji policija mrko gleda i jedne i druge. Možda ne mogu da zaključe ko je gud, a ko bed gaj.
Ugledaju se, sva je prilika, na svog šefa, direktora policije Vladimira Rebića koji takođe, kanda teže razaznaje dobre od loših momaka. Ne bi, valjda da pravi razliku između dece, nije lepo! Tako je, između ostalog zbrojao i javnost obavestio da je 57 građana kažnjeno zbog lupanja u šerpe, dok je njih 56 procesuirano zbog paljenja baklji! Pošteno – ni po babu, ni po stričevima! Nema mrdanja, pa, ti vidi! Ova jedna, 57 kazna, ta mala neravnoteža, mora da je zalepljena gospođi koja se usudila da javno za TV izjavi da njeno dete ima svoju šerpicu i svako veče na prozoru lupa u nju da svi čuju! Uče ga roditelji da pravi buku, kinje je, zloupotrebljavaju, uče neposlušnosti, a ono uznemirava i sablažnjava komšije.
Strašno je biti sablažnjen i uznemiren. Izgleda, mnogo strašnije nego se stresti od straha da ne budeš zapaljen i tvoja familija i ti i vaš imovina. Jer, ti i tvoje dete sa šerpicom za dva jajeta na oko, sa prozora vašeg stana, pravite neviđenu buku i strašnu frku na javnom mestu, remetite javni red i mir. Dok, oni na krovu, koji pale bengalske baklje, uz odjekivanje topovskih udara, pedardi i ostalih, za sada, miroljubivih pirotehničkih sredstava, policiu uopšte ne isnteresuju. Po njima krov, za razliku od stana koji gleda na ulicu, nije javni prostor!
A, ko li su oni što pale baklje, oni što imaju jednu kaznu manje od ovih što lupaju u šerpe i šerpice. Da nije možda među njima i onih 3000, uglavnom fudbalskih navijača, izgrednika aboliranih 2012. odmah po dolasku Šefa na vlast? Dugovi su opasna rabota, moraju se namiriti! Po svaku cenu. I za svaku baklju.
Branislava Opranović