Desila mi se čudna stvar. Tražila sam intervju od jednog provincijskog političara. Jednom, pa još jednom. Nijednom nije odgovorio, čak ni odbio.
Otprilike u isto vreme sam zatražila jednu informaciju od drugog političara, iz jednog malog susednog grada. Jednom, pa još jednom. Ni on nije odgovorio.
I jedan i drugi su ranije uvek bili spremni za izjave. Kažem bili spremni za izjave, istina ni onda za Čaladi Ker. Intervju je naravno rizičniji žanr od jednog „izjavljivanja“. U intervjuu ponekad postavljaju pitanja koja mogu biti i neprijatna.
Delikatna stvar je biti provincijski novinar, jer u jednoj takvoj sredini gde se skoro svi poznaju, izlaganje osetljive teme javnosti može imati posledice. Ako je na primer član porodice bolestan, hiljadu puta ćete promisliti da li ćete pisati o bolničkom skandalu.
Prema nedavnoj analizi Vojvođanskog istraživačkog-analitičkog centra (VOICE), u Vojvodini postoji 107 registrovanih informativnih portala na srpskom jeziku, od kojih 70 posto u proteklih godinu dana nije našlo da zameri ništa radu lokalnih samouprava i pokrajinske i republičke vlade. Teško je zamisliti da za to nije bilo razloga. Rezultati istraživanja pokazuju da u samo 12 od 45 opština u Vojvodini funkcioniše kritička onlajn štampa. Premda lokalne informacije malim opštinama znače srž slobode. Često je teško dobiti ovu slobodu, jer je nezavisnom novinaru nemoguće raditi pod pritiskom profesionalnog poziva, egzistencijalne nesigurnosti, ignorišući političke pritiske i autocenzuru, ali na sreću, još uvek postoje male sredine u kojima to novinari ipak rade. Međutim, većina lokalnih medija se ne suprotstavlja provincijalnim političarima: može to činiti iz sopstvenog uverenja, eventualno u nadi za dobijanjem opštinske finansijske podrške. Oni su međusobno ratnici džungle: jedna strana zna kako treba izgraditi uvredu i prednost kod vlasti, a druga kako da stekne milost vlasti, te istoj služiti.
Roža Feher
Kultura davanja intervjua (Foto: hatrabbits.com)