Od sada ćemo se buditi na brujanje kosilica, čak i nedeljom. Jedva smo čekali proleće, tek što se pomolila nežna trava, otvorile se male bele rade, maslačci i ostalo livadsko cveće, među njima mnogo lekovitog bilja… Skoro smesta su se pojavile kosilice na terenu, pravi mali traktori za košenje trave, i iščupali sveže busenje trave i biljke iz zemlje. Zašto?

Ne mislim da bi trebalo da se spotičemo u travi do kolena, ali postoje betonski putevi! I ne razumem zašto treba, čak ne ni kositi, već kidati biljke u Narodnoj bašti u Senti i u našem užem i širem okruženju. I zašto od sveže, rosne zelene površine treba napraviti sivkasto-braon? Šta su skrivili ovi prolećni izdanci, mladi, zeleni, beli, žuti, ljubičasti mali cvetovi? Leptiri, bube, insekti? Molim vas, ovo nije normalna kosidba – i to bi trebalo raditi mnogo kasnije i to na određenim mestima – ovo je uništavanje prirode, proleća. Koristiću teške reči, ali postoje ljudi koji zaista mrze prirodu. Oni bi najradije sve zabetonirali, njima šarene livade i polja nisu lepa, oni moraju da počupaju sve zeleno i šareno. Ko je ovo naredio? Ko je odgovoran za ovo? Da li je to zaista želja stanovništva? Zašto nema toliko ekološke svesti kod ljudi odgovornih za našu životnu sredinu, koji su dobro plaćeni za svoj rad, da se ljubazno odnose prema onome što nam daje život, prirodi? Sada, usred klimatske krize, trebalo bi da cenimo sve što je još uvek živi svet, prirodno okruženje, ono što proizvodi kiseonik, smanjuje prašinu i čini naše živote šarenim.

I sada će ovo celo proleće i leto da traje? Istrebljivanje?

Umesto da se nadležni bave čišćenjem smeća, postavljanjem desetina kanti za otpatke, brizi o postojećoj flori i fauni. Radnici koji se bave košenjem, šišanjem trave, trebali bi da budu opremljeni vrećama da bi mogli da skupe smeće, da bi ispraznili onu jednu ili dve postojeće kante za otpatke. Ali ne, njih opremaju skupim mašinama koje zagađuju okolinu, a kojima kako izgleda, ne znaju ni da rukuju, jer zaista preoravaju park i zelene površine.

Zvaničnici koji sebe nazivaju inženjerima hortikulture i odgovornima za zaštitu životne sredine itd., nisu čuli za to da svuda gde je moguće treba ostaviti ispašu za pčele, jer je njihov opstanak od najveće važnosti za čovečanstvo. Niti su čuli za to, da živimo u vremenu u kom svako drvo, svaku zelenu vrednost treba zaštititi. Ne shvataju čak ni to da postoje blagi načini košenja, šišanja, ako već mora da se kosi. Osećaja za estetiku nemaju ni najmanje, jer ne primećuju da su cvetna livada i zeleni gaj ono što je lepo, a ne tmurni teren upropašćen do korena i beton. Ne razumeju se u zaštitu prirode, nemaju pojma o ekologiji, ali su brutalni.

Ali ne samo oni, već i obični ljudi iz ulice, koji nemaju druga posla, već da čim se pojavi zelenilo, počinju da seckaju, ne čekajući ni da ta nesećna trava izraste. Šta su njima bele rade, ljutići, rosopas, hajdučka trava i maslačak! Kao neko ko poteže oružje, tako napadaju nežne biljke. U međuvremenu bacaju okolo prazne konzerve piva, plastične kese i opuške.

Mi, senćanski ekolozi, bili smo u Gradskoj kući, i pomenuli smo ove probleme, preterivanje sa sečom drveća, nedostatak kanti za otpatke, uništavanje trave mašinama, ali nismo naišli na razumevanje. Bolje rečeno, naišli smo na nove prepreke i sve novije tragove nemara i uništenja. Reči civila nemaju nikakvu težinu – ovo su reči težine kao i pokošeni maslačak.

Senta na primer ima takav potencijal, da može da bude jedan mali ekološki raj, oaza! Umesto toga, gledamo kanal koji se pretvara u močvaru, isušene, zatrpane rovove, posečene delove šume, prljavštinu i smeće. Zujanja, bučnog zagađenja, izdvunih gasova ima napretek. U šumskim plavnim pojasevima ima još samo nekoliko drevnih stabala. Na prelepom Tiskom keju, čak i ako ga skupim, nemam gde da bacim smeće. Ono što se bogati je raznovrsna zaliha kosilica, a oni koji se bogate su njihovi operateri, a ono što raste je velika buka.

Šta nedostaje? Ljubav prema prirodi, briga, takt (i za živi svet), a iz uma, svesti, onaj deo, koji uviđa da je i zelenom delu našeg okruženja takođe potrebna zaštita, da mu se mora pristupiti pažljivo, sa razumevanjem i stručnošću.

Koristim još jače reči: ova manija košenja koja napadne travu od tri centimetra, pa i kamilicu, je mačo bolest. Ovim muškarcima samo oružje nedostaje. U njihovoj fantaziji nije engleski travnjak, već veštačka trava fudbalskih igrališta i asfalt. Zujanje kosilica i vrištanje električnih testera je za njih prijatna „muzika“. Ali molim vas, prošlo je to doba socijalizma u kom je najlepši bio betonirani prostor, a moglo preživeti najviše nekoliko bednih, uvenulih cvetova postavljenih u betonsko korito.

Ove redove pišem 30.aprila, na Dan pčela. Pčele nestaju. Pad broja pčela je sad drastičan, zahvaljujući pesticidima i prekomernoj kosidbi. A one oprašuju 70 posto biljaka, uključujući i povrće. A tu je i med! Da bi proizvele kilogram meda, potrebno je da posete četiri miliona cvetova.

Toliko cveća ove mašine poseku za nekoliko dana.

Čujem da čim malo poraste trava na javnim površinama i pojavi se poljsko cveće, neki građani već grde komunalno, jer dopuštaju da ulice, Narodna bašta i Tiski kej zarastu u „korov“, odnosno: dopuštaju da živi ono što (još) živi… I ovi naši sugrađani koji vole sistem bi mogli malo da razmisle o tome šta je život, i šta je lepo, šta čini dobar vazduh, i mogli bi da se informišu o trenutnom stanju živog sveta na našoj planeti, o izumiranju vrsta i efektu staklene bašte, o globalnom zagrevanju koje ćemo uskoro doživeti na sopstvenoj koži. Situacija nam nije cvetna. Zato treba da ostavimo livade da cvetaju, da čuvamo drveće i cenimo naše vode.

Narodna bašta, Senta (Foto: Viktorija Radič)