10. maja 1992. godine u Trešnjevcu su organizovane antiratne mirovne demonstracije, na inicijativu dama koje rade u Domu zdravlja, a zamolili su lokalnog političara Lajoša Lacija Balu za koordinaciju istih. Mobilizovani muškarci su se već sledećeg dana uselili u zgradu Zicer kluba, sa rešenošću da ih nikakva sila ili vlast ne može poslati u ovaj besmisleni rat.
Sećanje na antiratne pokrete koji su osnovani tokom balkanskih ratova 1990-tih obeleženo je na tridesetogodišnjicu demonstracija. Učesnici su prošetali selom, dotakli se mesta dešavanja u ono vreme, a na događaje su podsetili Lajoš Bala, Vilmoš Almaši i Staša Zajović.
-Ovom antiratnom mitingu prisustvovalo je oko sedam stotina ljudi, neki kažu i više. Pojavile su se tu i poznate javne ličnosti, ne samo Mađari, već i Mađari i Srbi, i zajedno smo pokušali da uradimo nešto protiv rata i nasilne mobilizacije – rekao je Lajoš Laci Bala novinarima.
„Ono što se događalo nekoliko kilometara od mađarske granice bilo je jako mučno“
Lajoš Bala je takođe rekao da je Tamaš Heveši, mađarski muzičar, bio jedan od prvih, koji je imao hrabrosti da u to vreme poseti Trešnjevac, uprkos tome što je ovde besneo rat. Kako je tada rekao, došao je da nas ohrabri.
Pevač se putem video konferencije, uz pomoć interneta, pridružio obeležavanju godišnjice.
-Moji baka i deda, kao i moji roditelji, pričali su mi o ratu, ali nisam mislio da bih jednom, ovde, usred Evrope, mogao da dospem u ratnu situaciju, pride još kao pevač. Borbeni avioni su zujali po vazduhu, a ono što se događalo nekoliko kilometara od mađarske granice bilo je veoma mučno. Kada sam stigao u selo, za mene je predstavljalo čudo i bilo mi je fantastično iskustvo što nas je u Zicer klubu bilo otprilike sedam stotina. Upoznao sam ljude veoma čistog srca. Osećao sam se kao kod kuće, iako sam tamo bio po prvi put. Slušali su moj nastup u potpunoj tišini, a nikada neću zaboraviti da je, kada sam pred kraj programa otpevao svoju pesmu Pazi na mene, zazvonilo zvono na crkvi. Pesma upravo govori o tome, da brinemo i pazimo jedni na druge, na sebe, na naše Mađare, na vojvođanske Mađare, na našu istoriju, našu kulturu, naš identitet… I sve to se sabralo u taj jedan trenutak. Vojvođanski Mađari su mi veoma važni, to sam uvek i svuda govorio. Kasnije sam na Lacijev predlog dobio i Pro Urbe nagradu u Kanjiži. Nikada neću zaboraviti ova iskustva. Kada sam prešao granicu kod Horgoša, video sam strašne prizore, sve je bilo zatvoreno, prodavnice, benzinske pumpe, sve. Video sam uplašena lica, jedva da je bilo nekog na ulicama. Verovatno su se ljudi zatvorili, čekajući razvoj događaja. Bio je neverovatno hrabar čin da se u Zicer klubu oko sedam stotina vojnih obveznika usudilo suočiti se sa vlašću jer nisu hteli da idu u rat. I sada, posle trideset godina se naježim kada se ovog setim – rekao je muzičar.
Staša Zajović, mirovna aktivistkinja i suosnivačica Žena u crnom, rekla je da je osnivanje Duhovne republike Zicer pre trideset godina bilo značajno ne samo za Vojvodinu, Srbiju i Balkan, već je to bio događaj od globalnog značaja.
-Podrška koju smo davali jedni drugima je bila skoro neverovatna. Uz pomoć Lacija, Vilija i trešnjevačkih žena, Žene u crnom su organizovale i dva velika međunarodna skupa. I pored velikog rizika, i oni su nas hrabro pordžali. Zajedno smo pokazali herojski otpor i za to im dugujem veliku zahvalnost – istakla je Zajović.
U Mađarskoj do dana današnjeg nisu rehabilitovali one koji su odbijali vojsku
Ne samo Žene u crnom, već i u Mađarskoj, BOCS Fondacija za planiranje civilizacije u Sekešfehervaru je nesebično podržavala pripadnike tada uspostavljenog otpora u Vojvodini. Đula Šimonji, predsednik fondacije, takođe se preko interneta uključio u obeležavanje godišnjice.
-U časopisu „Postojim za tebe“, koji sam osnovao 1990. godine, napisali smo 1992. godine članak pod naslovom Nadrealistički pokret u nadrealnom svetu, Duhovna republika Zicer. Pored toga smo postavili i jedan apel kojem je naslov bio sledeći: Građanima Trešnjevca, koji nisu želeli u vojsku. Držali smo jedan stan u Fehervaru i u Pešti, gde su mogli da dođu oni koji su odbili da idu u vojsku, a mi smo već tada 1992. godine bili u mogućnosti da im obezbedimo internet, kako bi mogli da šalju e-mailove, da sređuju svoje stvari. Postojala je jedna e-mail mreža pod nazivom Zamir, a koju smo oformili sa nemačkim partnerima, kako bi hrvatske, srpske i bosanske mirovne trupe mogle da komuniciraju jedna sa drugom. U to vreme se moglo povezati na internet uz pomoć dial-up modema. Dobio sam i počasno državljanstvo duhovne republike, koje sam svaki put pokušavao da pokažem carinicima kada sam odlazio u Vojvodinu, ali ga baš nisu cenili. Inače, naša fondacija se ne bavi samo mirom, ali to jeste centralna tema. 1993. godine, godinu dana nakon osnivanja Zicera, Akademski Izdavač je izdao Leksikon životne sredine, u kome o BOCS-u piše to da smo 1975. godine počeli da se bavimo pitanjima životne sredine i edukacijom u vezi mira, a zatim je osamdesetih došao period odbijanja vojske. Mi ovo nikada nismo nazivali odbijanjem službe, jer verujemo da ne odbijamo službu, s obzirom da je služba lepa stvar, nego vojnu službu. Godine 1982. kada su moj mlađi brat i još njih dvojica, trojica već bili u zatvoru zbog odbijanja vojne službe, napisao sam jednu molbu o tome, da su u mađarskom ustavu regrutacija i sloboda savesti i veroispovesti međusobno u suprotnosti i predložio sam građansku službu. Zatim sam to poslao Janošu Kadaru, generalnom sekretaru stranke, Đerđu Acelu, glavnom ideologu, Imreu Miklošu, predsedniku Državne crkvene kancelarije, i hteo sam da ga dam svom predstavniku u parlamentu, ali se on nije usudio da je preuzme. Posle sam to poslao i biskupu, ali su oni osudili katolike koji su odbili vojnu službu, dok su nas na međunarodnom nivou podržavali biskupi i razni monaški redovi. Ujedinjene nacije su 1983. godine objavile izveštaj o situaciji onih koji su odbijali vojnu službu u 152 zemlje šriom sveta, u kom su posebno naglasili da su zbog toga tri rimokatolika u zatvoru u Mađarskoj. Međutim, nije bilo mnogo vesti o tome da je tamo bilo i oko stopedeset Jehovinih svedoka – priseća se Šimonji i dodaje da se na sajtu Fondacije, pod menijem Rehabilitacija, sreće pažnja da oni koji su odbili vojnu službu u Mađarskoj nisu rehabilitovani ni više od tri decenije posle promene režima.
„Danas iz Ukrajine čujemo iste one rečenice koje su se oglasile u Vojvodini pre 30 godina“
Novinarka Gizela Štanjo Tot je rekla da je baš ove godine počela da prerađuje knjižicu objavljenu na petnaestu godišnjicu Žena u crnom i Duhovne republike Zicer, kada je saznala za tragediju u Ukrajini 24. februara.
-Jako su me dotakle rečenice koje su stizale od strane izbeglica na granici Mađarske i Zakarpatja. Čula sam iste te reči i rečenice koje smo beležili ovde pre trideset godina: „Ovo nije naš rat“; „Nećemo rat, želimo da živimo u miru“. Ova razmišljanja sam imala na umu sve dok nisam sredila ovu knjižicu, koja je ponovo izašla na dva jezika, srpskom i mađarskom, upravo kao i za petnaestogodišnjicu – objasnila je Gizela Štanjo Tot i pročitala prisutnima nekoliko sećanja iz knjige na kraju događaja.
Video o prisećanju u Trešnjevcu uskoro će biti dostupan na Youtube kanalu Sabad Mađar So-a.
Staša Zajović, Laci Lajoš Bala, Gizela Štanjo Tot i Laslo Rac Sabo na video konferenciji (Foto: Imre Tot)
