Jesen ume da bude čudesna. Kako drveće nežno pušta svoje požutelo lišće, koje skupljeno u gomilu polako prekriva zemlju, nehotice podsećajući na prolaznost. Lakoća kojom se drveće polako skida i sprema za počinak, trebala bi i čoveku kada se suoči sa smrću. Pustiti život, pustiti nekog, ko je u njemu bio važan.
Groblje me često zove, ali me retko noge nose na njega. Utoliko više mislim na one koji su tu pronašli svoj večni počinak. Za mene oni nisu tamo, već u mom srcu, u predmetima koji su ostali za njima, u svakodnevnom životu. Možda je glupo, ali ja tada i razgovaram sa njima. Setim se ukusa i mirisa, a kako starim, sve češće. Onda se naravno malo sažaljevam, što nisam dobila više ljubavi, pažnje, pitanja i odgovora, vremena. Tako je sebičan čovek. Tada, na Sve svete i Dan mrtvih idemo porodično kod onih, koji više ne mogu da budu sa nama. Mesto ima neku posebnu magiju tada, kao da bezbrojne šarene hrizanteme udahnjuju život inače sivim i hladnim nadgrobnim spomenicima.
Nakon obilaska groblja, možemo nastaviti uživanje u jeseni, mi, kojima je još dato da se setimo onih koji više nisu sa nama. Možemo da gledamo lišće kako opada. Naravno, drveću je lako, reći ćemo, jer zna da će u proleće ponovo da pupi, donoseći nove listove i plodove. Živi u njima nada i vera da će još živeti i stvarati. Tako je nekako i sa onima koji odlaze i onima koji ostaju ovde. Oni veruju da mi možemo još nešto da uradimo, i to i radimo. Živimo, jer su nam dali život.
Neka je uspomena na njih blagoslovena!
Groblje (Foto: gradsubotica.co.rs)
