Šezdeset sati sam čekao da vidim, možda ipak… da možda ipak nemaju pravo oni koji mi pišu, da je ovo neverovatno, šokantno, da za to nema reči, da nisu u pravu. Onda je prošlo šezdeset sati i morao sam da shvatim da više nema smisla čekati, zaista je neverovatno, šokantno i zaista nema reči za to.

Kada jedna zajednica izgubi člana, koga je Profesorkom zvao i onaj koga u životu nikada nije podučavala, onda ova (tužna) vest prirodno zauzima centralno mesto i tog i narednih dana. O tome pričaju ljudi, a Profesorkino lice sa fotografije smeši se u mnogim objavama na Fejsbuku. U objavama onih ljudi, koji sebi to mogu da dozvole.

Jer ne može to svako sebi da dozvoli. Drugim rečima, mogao bi, ali bi to moglo imati nesagledive posledice, jer je partija odlučila da vest o smrti profesorke emeritus dr Katalin Kaič nije toliko važna da bi je i u par redova trebalo pomenuti. A ako partija tako odluči, slično će uraditi i Mađarski nacionalni savet, koji je pod njenim nadzorom i punom kontrolom. Nema postova o tome ni na najpopularnijim društvenim mrežama, čak i ako je jedan deo rukovodstva MNS-a sedeo na Profesorkinim časovima, polagao ispite kod nje, a svi znaju da je preminula prva dekanica Učiteljskog fakulteta na mađarskom nastavnom jeziku u Subotici Univerziteta u Novom Sadu.

A na pitanja zašto? veoma je lako odgovoriti.

Pre svega, Profesorka nije bila član partije. Da jeste, sada bi profili mađarskih političara i partijaca u Vojvodini bili preplavljeni objavama o njenoj smrti.

Drugo: svoje mišljenje nikada nije prećutkivala, iznosila ga je usmeno ili pismeno, što najčešće nije imalo nepodeljenog uspeha među članovima stranke, koji su se odavno odvikli od debate i kritike.

Treće: na sastanku MNS-a, sazvanom da se smeni Čaba Presburger sa mesta šefa Mađar So-a, ona je izjavila da nikada neće glasati protiv svog nekadašnjeg učenika. I tada je učinila isto, odnosno nije glasala za smenu glavnog i odgovornog urednika, ali pošto većina to jeste učinila, Mađar So je punom parom krenuo na put svođenja na partijsko glasalo, a čak i da je bilo onih koji su to pokušali da spreče, otpušteni su ili su sami dali otkaz.

Četvrto: posle smene Viktora Tomeka, Profesorka je neko vreme još nastavila da objavljuje u Het Nap-u, ali je posle toga svoje napise slala Čaladi Ker-u i nikada ni dinara za to nije tražila.

Ukratko, to su bili glavni „gresi“ Profesorke u očima partijskih čelnika, a kada je iznenada preminula, neko je odlučio da zbog svega navedenog, Mađarski nacionalni savet ne objavi nikakvu vest o njenoj smrti. A isto tako ni članovi stranke, nakon što su dobili uputstva, nisu u štampi podelili ovu vest.

Ovaj slučaj dobro pokazuje, koliko se ozbiljno mogu shvatiti reči o otvaranju, što je stranka prvo pokušala da dokaže činjenicom da su u proteklom periodu glumci Narodnog pozorišta u Subotici, koje sve manje nastupa, odigrali i režirali predstavu 23. oktobra. Ni to nije bilo dovoljno, već je na kraju prazničnog govora to moralo biti pojačano, naglašeno, dok je (bio bi) minimalni uslov za pošten pristup da govornik ovo ne iznosi kada govori sa govornice neke partijske manifestacije.

Možda je najjednostavniji zaključak ovoga… ni ne zna čovek kako bi ovo nazvao, uništenjem, procesom, falsifikovanjem istorije ili kako… Dakle, najjednostavniji način da se zaključi ovaj istorijski slučaj bio bi taj, da citiramo Isusove reči („Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine. “). A oni koji su je poznavali, znaju da bi Profesorka sada svojim ljubaznim glasom rekla da postoji mogućnost oproštaja čak i ako tačno znaju kako i zašto postupaju, po partijskom naređenju.

A nama ostaje da preklinjemo: Neka Bog čuva vojvođanske Mađare.

Neka joj je večna slava i hvala (Foto: szmsz.press)