Pod udarom: Uticaj investitorskog urbanizma na javne prostore u Subotici

“Kao da živim na periferiji grada, a ne u centru. Kada izađete iz kuće, gledate smeće.” Tim rečima Siniša Mijatov, stanovnik ulice Petra Drapšina u Subotici, opisuje prizor koji svakodnevno vidi kada iz svog privatnog kroči u javni prostor.

Gradska kuća, simbol grada, nalazi se na svega nekoliko stotina metara od porodične kuće čiji je on vlasnik, dakle, u najstrožem gradskom jezgru. Pa opet, kaže, okružen je ruglom.

Proces razgradnje ove ulice, poznate i kao Gomboški sokak, počeo je 2007. godine, rušenjem čuvenog Hajzlerovog kupatila, jednog od dva javna kupatila u Subotici, sa idejom da se na njegovom mestu izgradi novi četvorospratni stambeno-poslovni objekat.

Do realizacije ovog projekta, međutim, nikada nije došlo, a parcela na kojoj se nalazilo Hajzlerovo kupatilo je ostala zapuštena, pretvarajući se protekom vremena u – smetlište.

“Bar je trebalo očistiti te placeve, adekvatno ograditi da bude čisto, a mi imamo džunglu”, kaže za Magločistač Mijatov.

PDR – tri slova iza kojih se krije budućnost

Sudbina ulice Petra Drapšina se u žiži javnosti našla 2021. godine, kada je bio na javni uvid stavljen Nacrt Plana detaljne regulacije centra grada Subotice – zona II (PDR).

Ova zona predstavlja deo gradskog jezgra koje je još 1986. godine zvanično bilo proglašeno za prostorno kulturno-istorijsku celinu od velikog značaja rešenjem Međuopštinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture Subotica.

Ovaj status podrazumeva da je gradsko jezgro Subotice pod posebnom zaštitom države, što znači da sve promene, rekonstrukcije, obnove i gradnje unutar zaštićene zone moraju biti sprovedene uz saglasnost nadležnih zavoda, u skladu sa pravilima očuvanja ambijentalnih i arhitektonskih vrednosti.

Nacrt PDR-a iz 2021. je, međutim, predviđao mogućnost rušenja više od polovine objekata u pet ulica u zaštićenom gradskom jezgru, među kojima i u Drapšinovoj, što je izazvalo brojne primedbe kako građana, tako i stručnjaka.

Usled pritiska javnosti, Komisija za planove je na kraju obustavila postupak usvajanja ovog urbanističkog dokumenta, uz zahtev da Međuopštinski zavod za zaštitu spomenika kulture Subotica izradi precizne mere zaštite, što je ova institucija i učinila.

U skladu sa tim merama, koje je potvrdio i Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, izrađen je revidirani PDR za zonu II centra grada Subotice, koji se nalazio na ranom javnom uvidu do 23. aprila ove godine.

Ovaj uvid je omogućio građanima da se upoznaju sa izmenjenim planom i daju svoje komentare pre izrade konačnog nacrta PDR-a, koji će potom biti predmet glavnog javnog uvida, a u konačnici i eventualnog usvajanja.

Revidirani PDR za zonu II centra grada Subotice razlikuje se od verzije iz 2021. godine po tome što se povećava broj objekata pod zaštitom, što su strožiji uslovi za novu gradnju, uključujući i smanjenje spratnosti. Zona u okolini ulice Petra Drapšina se planira kao prostor za ugostiteljske objekte i male zanatske radnje, a planom su predviđene i dve nove zelene površine parkovskog tipa na mestu nekadašnjeg Hajzlerovog kupatila i u zaleđu između Bledske ulice i Bajče Žilinskog.

U međuvremenu, život u ulici Petra Drapšina je na standby-u.

Siniša Mijatov, kaže, planira da ostane ovde – ne želi da proda kuću ako ne mora, ali i ta odluka prvenstveno zavisi od toga kakvo će biti interesovanje investitora za ovaj deo grada.

Želeo bi da renovira fasadu svoje kuće, ali i taj posao odgađa jer ne zna šta će biti izgrađeno pored, pa trenutno radi samo nužno održavanje.

Povrh toga, ocenjuje, ulica u kojoj živi iziskuje nadasve jednu ozbiljnu rekonstrukciju koja bi podrazumevala, između ostalog, i radove na kanalizaciji kao gorućem komunalnom problemu.

GUP – tri slova koja više nemaju smisla

Da građanska inicijativa i javni pritisak mogu uticati na urbanističke odluke i zaštitu kulturno-istorijskog nasleđa grada, Subotičani su bili pokazali i 2012. godine, kada se pred njima našao jedan drugi urbanistički dokument – Plan generalne regulacije za zonu zonu gradskog centra i užeg gradskog jezgra (GUP).

Prema nacrtu tog plana, za rušenje je bilo predviđeno 1.063 kuća i 415 pomoćnih objekata u centralnim delovima grada, uključujući mesne zajednice Centar I, II i III, Dudova šuma, Ker, Gat, Bajnat i Prozivka, dok je na njihovom mestu bila planirana izgradnja višespratnica i novih saobraćajnica.

Ovaj plan je izazvao snažno negodovanje javnosti koje je usledilo nakon što je neformalna grupa građana “Nasmeši se Subotici”, predvođena arhitekticom Viktorijom Aladžić, sprovela kampanju informisanja tako što su, uoči javne rasprave, na kuće predviđene za rušenje bila polepljena obaveštenja dizajnirana kao – posmrtnice. 

Telefon tadašnjeg Zavoda za urbanizam od tog momenta nije prestajao da zvoni, a tokom burne javne rasprave, održane 16. oktobra 2012, građani su kritikovali nedostatak transparentnosti i mogućnosti za učešće u planiranju, optužujući lokalnu vlast da plan služi interesima pojedinaca i investitora.

Kao odgovor na pritisak javnosti, Komisija za planove je odbacila prvobitni nacrt plana, navodeći da je obrađivač plana suštinski pogrešno pristupio izradi, oslanjajući se na zastareli Generalni plan „Subotica-Palić 2020“, te predložila njegovu doradu.

Na vanrednoj sednici Skupštine grada Subotice, održanoj 10. marta 2013. godine, odbornici su, međutim, gotovo jednoglasno odlučili da se izrada spornog plana – obustavi.

Subotičani su tako, činilo se tada, uspešno odbranili svoje pravo na grad. Problem je, međutim, što slika Subotice danas tu pobedu ne odražava u prostoru.

Kuća po kuća, eto nova zgrada

Već krajem 2015. javnost je ponovo bila alarmirana, ovoga puta zbog rušenja prizemnih kuća s kraja XIX i početka XX veka u ulici Petefi Šandora, pod brojevima 3 i 5. Predstavnici lokalne vlasti su tvrdili da se rušenja odvijaju u skladu sa zakonom, odnosno da su te kuće predviđene za rušenje generalnim urbanističkim planom iz 2006. godine. Na mestu srušenih objekata je izgrađen ekskluzivni višespratni stambeno-poslovni kompleks površine 6.000 kvadratnih metara, sa 50 stanova, poslovnim prostorom i podzemnom garažom na dva nivoa sa ukupno 100 parking mesta.

Povod za debatu o zaštiti kulturnog nasleđa, urbanističkom planiranju i ulozi institucija u očuvanju istorijskog identiteta Subotice bio je i slučaj rušenja tri kuće u ulici Braće Radić 2019. godine, opet, da bi se izgradila višespratnica. Uprkos protivljenju javnosti, rušenja nisu bila zaustavljena.

Građani nisu uspeli da sačuvaju ni zelenu površinu sa dečijim igralištem u naselju Prozivka, uprkos tome što su avgusta 2023. pokrenuli peticiju sa ciljem da se zaustave radovi na izgradnji novog saobraćajnog puta što je, između ostalog, iziskivalo i seču stabala.

U septembru iste godine, grupa građana je zatražila da se na mestu Kvantaške pijace, koja prema važećem PDR-u treba da se izmesti, izgradi park umesto planiranih višespratnica, ali i da pijaca ostane u manjem obimu. Iako su nadležnim institucijama podneli peticiju, do sada nisu dobili odgovor na njihovu inicijativu.

Pod udarom investitorskog urbanizma uveliko se nalazi i ulica Zrinjskog i Frankopana, na Radijalcu, zbog čega su negodovali stanovnici ovog dela grada, iznoseći svoje primedbe na sednici Komisije za planove. U aprilu 2024. godine je bilo najavljeno da će novi PDR za ovaj deo grada zaustaviti dalju izgradnju višespratnica u toj ulici kako bi se koliko-toliko očuvao njen identitet, što se, međutim, do danas nije desilo. Nove višespratnice nisu “zarobile” samo ulicu Zrinjskog i Frankopana, već je novogradnjom napadnut ceo Radijalac. 

Izgubljeno u prevodu

Subotica je danas veliko gradilište, i to u najužem gradskom jezgru, pa se postavlja pitanje kako ako je već 2012. bio stopiran generalni urbanistički plan koji je upravo takav scenario omogućavao?

Ta ideja je jednostavno sprovedena kroz planove detaljne regulacije za pojedina područja grada koji su postepeno bili usvajani – i još uvek se usvajaju.

A ti planovi detaljne regulacije se kroje prema potrebama investitora, i to tako da ih često čak i stručnjaci teško razumeju jer se najvažnije informacije bukvalno na perfidan način skrivaju. 

“Planovi detaljne regulacije su napravljeni da budu obimni da običan građanin tu ne bi mogao da se snađe, a zapravo treba da imaju 10 strana i tačno propisane mere. Planska dokumenta bi morala da budu veoma tačna, precizna i ne bi smela da budu dvosmislena”, kaže za Magločistač Vladimir Džamić, istoričar umetnosti i konzenvator.

Upravo ta dvosmislenost, nedorečenost, nepreciznost dovela je do spornih rušenja tri kuće u jednoj od najlepših ulica u Subotici, Ulici braće Radića, navodi dalje on primer, a agonija sa njenom sudbinom na kraju je prekinuta tako što je Republički zavod za zaštitu spomenika kulture u novoj odluci definisao meru koja ne ostavlja prostor ni za kakva tumačenja.

Ta mera glasi: zabranjena je izgradnja objekata za višeporodično stanovanje.

“I sad tu više niko ne može da podigne zgradu”, zaključuje Džamić, dodajući da isti princip treba da se primeni na čitavo gradsko jezgro Subotice kako bi se koliko-toliko očuvao već ionako načet identitet grada.

“Ne treba da se zida u centru. Subotica nije Užice, pa da nema građevinskog prostora”, decidan je on.

A ključna reč da se momentalno zaustavi novogradnja u gradskom jezgru jeste – ambijentalna celina. 

“Svuda, pa i u gradskim zaštićenim jezgrima postoje objekti koji nemaju nikakvu vrednost, koji mogu da se ruše ili sruše sami od sebe. Ono što je ključna mera koju u svetu i po Evropi savremena konzervatorska praksa podrazumeva jeste da – ukoliko i dođe do tog najgoreg slučaja da neki objekat mora da se sruši – na njegovom mestu može da se izgradi objekat istih ili sličnih gabarita”, objašnjava Džamić.

Opet, kod nas je praksa da se sruši kuća od 100 kvadrata i da se na njenom mestu izgradi novi objekat od, na primer, 3.000 kvadrata, a to jeste intervencija koja utiče na ambijent, naglašava on.

Drugim rečima, u fokusu zaštite, kaže Vladimir Džamić, ne treba da budu pojedinačni objekti koji imaju neku vrednost, već ambijentalne celine:

“Prost primer za to je da srušimo ceo kvart oko Gradske kuće i izgradimo moderne stambene zgrade oko nje. Kako bi ona onda izgledala? Da li bi se uopšte videla?”.

U Subotici, status prostorno kulturno-istorijske celine od velikog značaja imaju trenutno gradsko jezgro, Ulica braće Radić i Palić, ali Vladimir Džamić veruje da je ovaj grad odavno zaslužio da se taj status promeni u prostorno kulturno-istorijske celine od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju, što je najviši stepen zaštite u skladu sa Zakonom o kulturnim dobrima.

“Mehanizam postoji i on je na dohvat ruke. Za maksimalno šest meseci svi problemi mogu da nestanu i da budu prošlost, da više nema dileme šta može da se gradi, a šta ne. Ali u tom slučaju važnost gubi Javno preduzeće za upravljanje putevima, urbanističko planiranje i stanovanje Subotica, kao i Komisija za planove, nadležni gradski sekretarijati, gradonačelnik, gradsko veće, pa čak i Međuopštinski zavod za zaštitu spomenika kultrue Subotica jer zaštita prelazi u ruke Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture”, zaključuje Vladimir Džamić.

A to znači da se prostor za bilo kakve “dogovore” sa investitorima maksimalno sužava.

Građani protiv vetrenjača

Slični, ako ne i identični procesi urbanih transformacija dešavaju se u svim većim gradovima u Srbiji, među kojima svakako prednjače Beograd i Novi Sad.

A slični su, ako ne i identični pokušaji građana da na te procese utiču, pa tako raste broj što formalnih, što neformalnih grupa građana koje za primarni imaju gotovo isti cilj – zaustaviti razgradnju javnih prostora koji se kroje po meri investitora, a ne njihovih krajnjih korisnika.

Upravo sa tom misijom, u Beogradu je 2011. godine bilo osnovano Ministarstvo prostora, nevladina i neprofitna organizacija koja se bavi urbanističkom pravdom, pristupom prostoru, pravom na stanovanje i kritikom postojećih urbanih politika.

Iva Čukić, arhitektica i urbanistkinja tog kolektiva, smatra da uspeh ovakvih građanskih inicijativa zavisi prevashodno od stepena njihove organizovanosti i posvećenosti.

Kao uspešan primer građanske borbe za očuvanje javnih prostora, koji je postao i svojevrsni simbol odbrane prava na grad, ona izdvaja inicijativu za očuvanje Petog parkića u beogradskom naselju Lipov Lad na Zvezdari kao jedine zelene površine i igrališta za decu u tom delu grada.

Ta borba je bila započela 11. juna 2005, kada su radnici “Zelenila” u ranim jutarnjim satima posekli drveće u parku, pripremajući teren za izgradnju stambeno-poslovnog objekta od 6.500 kvadratnih metara sa podzemnom garažom. Ova akcija je izazvala snažnu reakciju lokalnih stanovnika, koji su se spontano okupili kako bi sprečili dalje radove i sačuvali jedini preostali zeleni prostor u svom naselju. Potom su usledile organizovane akcije u formi brojnih protesta, performansa, koncerata, blokada, a konačni ishod ove višegodišnje borbe desio se 28. septembra 2021. godine, kada je problem Petog parkića bio konačno rešen tako što je park obnovljen i otvoren za javnost. 

„Mi smo tada osetili jako veliki talas neformalnih grupa koje su nam se javljale za pomoć da razumeju planove, da im bude jasnije šta se dešava kod njih u naselju, jer je to obično bilo kada se pojavi bager, a tada je već kasno jer postoji cela jedna procedura izrade i usvajanja planova koja ide pre toga i koja se najčešće dešava na jedan potpuno netransparentan način”, kaže za Magločistač Iva Čukić.

Dodatno, donosioci odluka često samo simuliraju otvorenost za sugestije građana, ocenjuje ona, pa se tako javne rasprave završavaju tako što se zahtevi korisnika javnih prostora ignorišu, obesmišljavaju, ili diskredituju iako, naglašava Iva Čukić, ljudi koji žive na određenim područjima najbolje znaju šta im je potrebno.

Teško je održati fokus

„Mirijevo zeleno i zdravo“je neformalna građanska inicijativa iz beogradskog naselja Mirijevo, osnovana s ciljem očuvanja zelenih površina i unapređenja kvaliteta života u ovom delu grada. Nastala je 2022. godine, kada su stanovnici tog dela Beograda, kako kaže aktivista grupe Đorđe Lukić, slučajno saznali za javnu raspravu o planu detaljne regulacije koji obuhvata veliko područje od 60 hektara, sa predlogom projekta nalik “Beogradu na vodi”, što je izazvalo šok i motivisalo građane da se organizuju.

„Odlučili smo da naša mala grupa komšija počne da piše primedbe na taj plan detalje regulacije i da vidimo koje pravne mehanizme imamo da se borimo protiv donošenja tog plana. I evo, već tri godine traje ta procedura, pokušavamo da prolongiramo što je duže moguće“, kaže za Magločistač Lukić, dodajući da je teško “održati tu vatru dugoročno”, a njihov recept za očuvanje fokusa je prevazilaženje međusobnih političkih opredeljenosti koja, smatra on, može da razdvaja ljude. 

Aktivizam po cenu privođenja

Zbog usvajanja generalnog urbanističkog plana grada oročenog do 2030. godine, poprište intenzivnih protesta u julu 2022. bio je i Novi Sad. 

Građani, ekološki aktivisti i predstavnici opozicionih grupa bili su nezadovoljni zbog planiranih urbanističkih promena, koje su, prema njihovim ocenama, favorizovale interese investitora na štetu javnog dobra i životne sredine.

Uprkos protestima i pored više od 12.000 primedbi koje su bile podnete na nacrt GUP-a, plan je bio usvojen sa 63 glasa za i četiri protiv. 

Takav epilog događaja, smatra predsednica Društva arhitekata Novog Sada (DaNS) Ana Ferik Ivanovič, zapravo govori o tome da se apsolutno ne poštuje stav i mišljenje ljudi koji u ovom gradu žive, i koji iz dana u dan vide da je sve više betona, a sve manje zelenila:

“Nikada nismo imali priliku da kao građani sednemo sa nekim ko donosi odluke, da obrazlože svoje rešenje, da saslušaju argumente druge strane i da se prosto dođe do najboljeg rešenja za grad“. 

A želja svakog aktiviste u Novom Sadu je, dodaje ona, ista:  

“Da živimo u lepom, funkcionalnom, urednom gradu koji je zelen i koji ima lepa prostranstva“.

Usvajanjem GUP-a su, nasuprot tome, širom otvorena vrata za izgradnju velikih kompleksa. To će u budućnosti, kaže Ana Ferik Ivanovič, dovesti do saobraćajnog haosa, što je tek jedna od posledica usvojenog GUP-a koji će u skorijoj budućnosti determinisati kvalitet tj. odsustvo kvaliteta života u Novom Sadu.

Slučaj “Šodroš”

Kao deo šireg plana urbanizacije “Novi Sad na vodi”, u junu 2022. godine su u ovom gradu započeli radovi na izgradnji četvrtog mosta preko Dunava, na mestu gde se nalazi Šodroš – prirodna oaza na obali reke koja predstavlja stanište za više od 200 zaštićenih i strogo zaštićenih vrsta biljaka i životinja.

To je pokrenulo novu lavinu protesta u Novom Sadu, koji su doveli i do sukoba aktivista i policije. 

I dok vlast, s jedne strane, tvrdi da je izgradnja spornog mosta neophodna baš zbog potrebe unapređenja saobraćaja, aktivisti s druge strane ističu da se iza ovog projekta kriju interesi investitora, a ne javni interes. 

„Seča drveća se obavljala u periodu kada se ptice gnezde, uvodila se teška mehanizacija, više od 200 policajaca je došlo da brani šumu od 50 ili 100 aktivista. Meni je najviše smetalo to što oni kod sebe nisu imali nikakvu plansku dokumentaciju, niti geodetski snimak po kojem bi oni znali šta tačno rade i dokle seku i zašto uopšte to rade. Sve se rešavalo uz pomoć sile i policije i hapšenja, što je aktiviste dodatno razljutilo“, kaže Ana Ferik Ivanovič.

Radovi na izgradnji mosta su nastavljeni, uprkos protestima i protivljenju dela javnosti.

Institucije koje to nisu

Bujanje građanskih inicijativa za očuvanje javnih prostora u svim većim urbanim centrima u Srbiji samo po sebi nameće pitanje odgovornosti institucija koje bi – po definiciji – trebalo da budu prva linija odbrane javnog interesa.

Problem je, međutim, što te institucije ne funkcionišu, smatra Vladimir Džamić: „Nema institucija, nemate više kome da se obratite”.

Građanima, kaže, preostaje jedino da počnu da se bacaju pod mašine kad krenu rušenja, jer ni Ustavni sud, koji bi trebalo da bude najviša instanca zaštite pravnog poretka, nije operativan. 

„Nažalost, privatni interesi su u jakoj sprezi sa političkim interesima, pa se u tome potpuno izgubila autonomija institucija. U njima ima profesionalnih ljudi koji vrlo analitički i kritički pristupaju. Ali, kada nemaju nikakvu slobodu da reaguju i kada su pod jakim pritiskom političkog i privatnog interesa koji negiraju sve profesionalne odluke, onda ne možete mnogo da uradite“, ocenjuje Iva Čukić iz Ministarstva prostora.

Da u institucijama stručnost uvek pada na leđa nekoliko ljudi, dok većinu čine „partijski vojnici koji brinu o privatnim interesima ljudi bliskih partiji ili iz partije“, smatra i Marijana Mutavčieva iz novosadskog Ekološkog fronta.

„Svaka vlast mora da komunicira sa građanima. Mi njima ne dajemo jednom u četiri godine neki legitimitet da oni blanko upravljaju našim životima i stvarima koje nas se dotiču – od vodovoda, pešačkog prelaza, pa do velikih infrastrukturnih projekata“, kaže ona.

S druge strane, dodaje, građani su u velikoj meri izgubili i poverenje u opozicione snage, pa tako ispada da nema ko da zastupa njihova prava.

Upravo u činjenici da su građani prepušteni sami sebi Marijana Mutavčieva vidi jedan od glavnih razloga zašto se građanske inicijative u poslednjih nekoliko godina javljaju u velikom broju.

A u kojoj meri je njeno zapažanje da su građani prepušteni sami sebi tačno, rečito govori primer Subotičanke Silvije Farkaš.

Ona živi u Ulici braće Radić, u kući izgrađenoj 1902. godine, koja predstavlja spomenik kulture. 

Njena porodica je uz nadzor Međuopštinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture – bez pomoći države – finansirala rekonstrukciju fasade objekta, vrativši je u prvobitno stanje.

I onda, umesto da uživa u rezultatima vlastitog projekta, preko puta kuće se preko noći otvorilo gradilište na kom je nikla glanc nova stambena zgrada.

Silvija Farkaš je to doživela kao „nasilje i otimanje jezgra grada od građana“.

Zbog ovih problema, njena porodica se odlučila na još jedan, krajnje nesvakidašnji korak: da joj, kako kaže, niko više u skorijoj budućnosti ne bi oduzeo sunce i vazduh, kupili su dva placa koja se nadovezuju na njihovo dvorište. 

Planiraju da ga pretvore u – privatni park.

Natalija Jakovljević