Ne verujem da postoji mnogo zemalja, u kojima postoji državni ili verski praznik, čije je tačno poreklo nepoznato. U mađarskom jeziku, poreklo značenja reči „praznik“, potiče od stare mađarske reči „idnap“, što znači sveti dan. I tu svaka nauka prestaje, jer se u drevna vremena koncept svetog dana mogao odnositi na neki izuzetan, svečani događaj ili ceremoniju. Ali da se ne bismo zaglavljivali u etimološkim objašnjenjima, jer ne želimo da se bavimo tumačenjem reči, već fenomenima koji oblikuju naše vreme i sudbinu u našem svakodnevnom životu. To nas dovodi do praznika Vida (ili Vitusa), koji slave srpski i bugarski pravoslavni vernici 28. juna. Ovde, kod nas, ovaj dan nije samo verski, već i državni praznik. Pošto nije neradni dan, malo ko je shvatio da je krajem prošlog meseca ovo bio i državni praznik.

Vidov dan (Vidovdan) je prema jednoj teoriji, prenos praznika slovenskog paganskog boga Svetovida u neke istočnohrišćanske denominacije danas (bio je bog izobilja i rata i glavni bog kod Srba). Postoje i druge teorije, ali ostavimo potragu za istinom upućenijim, stručnijim ljudima, onima koji su istaknuti u verskim naukama. Nas je ove godine zanimalo samo šta će Vidovdan doneti ljudima koji žive ovde, jer su ranije lideri našeg svakodnevnog života najavljivali brojne događaje koji su zasluživali našu pažnju. Na primer, šef naše države je najavljivao da je napisao studiju, u kojoj je pisao o tome kako je slomio, učinio besmopoćnom i nemogućom obojenu revoluciju u Srbiji.

Da li nam je potrebna Evropa?

Studenti, koje su on i njegovi sledbenici nazivali izdajnicima, stranim plaćenicima, blokaderima, a kasnije jednostavno teroristima i nacistima, tj. pobunjeni studenti, već su i nedeljama pre 28. juna najavili velike proteste. Njihov cilj je usklađivanje sa razvijenim svetom, razvijanje i ojačavanje vere u demokratiju i vladavinu prava, stvaranje funkcionalnog društvenog sistema i održivog poretka, stvaranje osećaja sigurnosti i života koji se može živeti, kao i verovanje u njegovo očuvanje – jednostavnije rečeno, uvođenje vrednosti u Srbiju, koje se manje-više već praktikuju u Evropi. Već neko vreme vidimo da članstvo u EU i prednosti toga, stvaranje istih, nije lak zadatak i nije sigurno ni to da je to politički cilj, jer da jeste, pokušali bi da na drugačiji način utiču na svest ljudi. A svest je veoma podložna uticajima. Zato iza vesti da većina građana Srbije ne želi da bude član EU možemo videti samo političku nameru. Prema podacima koje je sredinom juna objavila agencija za istraživanje javnog mnjenja Lidington Research, 52 posto građana bi na referendumu glasalo protiv članstva u EU. Broj onih koji bi definitivno glasali za članstvo u EU ne bi dostigao ni 40 posto. Odnos je nešto povoljniji među nacionalnim manjinama, građanima Beograda i visokokvalifikovanim Vojvođanima, odnosno intelektualcima, iz perspektive proevropski orijentisanih. Većina to vidi drugačije, a ista ta većina (59%) bi glasala za članstvo u BRIKS-u . Zarad podsećanja, BRIKS je ekonomski i politički savez koji okuplja pet glavnih zemalja u razvoju: Brazil, Rusiju, Indiju, Kinu i Južnu Afriku. Samo Srbija nedostaje, rekao bi neko uz sarkastičan podsmeh.

Analitičari kažu da antievropsko raspoloženje raste uglavnom zato, što građani Srbije EU ne vide kao političkog saveznika, dok Rusiju vide tako. Tokom svoje nedavne posete Beogradu, Vladimir Putin je stotinu hiljada Srba koji su se okupili i „skupili“ u njegovu čast rekao: „Hvala vam na prijateljstvu.“ Jednom na srpskom, jednom na ruskom. Toliko i ništa više. Zaista ne znam zašto neko ne objasni tom bogomdanom narodu da velika sila nema prijatelje, posebno njen vođa nema nijednog: ima samo sluge, poslušnike, plaćenike, vazale, saveznike i neprijatelje.

Marionetisanje sa štampom

Dakle, građani Srbije ne žele evropske vrednosti. A u tome nisu sami u Centralnoj i Jugoistočnoj Evropi: zemljama koje se nalaze između Nemačke i istočnoslovenskog jezičkog područja takođe ne treba moderna Evropa. Samo politika ne bi bila dovoljna da stvori takav nered u kolektivnoj svesti; da bi se to dogodilo, mora imati devijantni efekat na društvo na organizovan način. A iskrivljenje može biti uzrokovano samo nečim što koristi i doživljava većina građanstva. Naravno, reč je o informacijama, od štampe koja želi da informiše, preko tabloida, do servilnih novina. Ovih potonjih ima najviše. Sada smo stigli do tačke kada je formirano novo udruženje novinara: čelnici i zaposleni u medijima koji su i do sada služili sistemu i bili na vrhuncu poslušnosti, njih 135, potpisalo je manifest kojim se najavljuje osnivanje novog novinarskog udruženja, Asocijacije novinara Srbije. „Ova inicijativa je borba za zaštitu novinara. Jer nasilje preti da oduzme jedno oružje profesije: slobodu i nezavisnost“ – pišu oni. I ovaj klevetnički dokument govori o novinarskoj slobodi i privrženosti istini… To su dobrozvučne fraze iz usta onih koji godinama žive od ulizivanja vlastima i puzanju pred istima. Marionete.

I posle ovoga, kako želimo mi nove moralne standarde, Evropu posle Vidovdana?

Deže Ereg

Studentski protest ” Vidimo se na Vidovdan” 28. juna 2025. (Foto: cenzolovka.rs)