Skoro svi su „tamo preko“ pronašli dom Vojvođani u Kečkemetu – analiza našeg upitnika

Proletos smo vodili razgovore sa Vojvođanima koji su započeli novi život preko granice, u Mađarskoj, odnosno u matičnoj zemlji, tačnije u Kečkemetu. U zajedničkoj seriji istraživačkih izveštaja kečkemetskog KecsUP-a i ovdašnjeg Sabad Mađar So-a, tražili smo odgovore na pitanja kako su se naši sugrađani tamo snašli, da li se neko vratio kući, da li su nekog maltretirali, diskriminisali zato što je došao iz Srbije, da li su eventualno imali teške uslove rada. Ukupno 101 osoba je popunila naš upitnik, čuli smo i teške životne priče, ali se na kraju ispostavilo da niko nije zažalio što je otišao, tamo su pronašli novi dom i više ne razmišljaju o povratku kući.

Rezultati upitnika

Iako naš upitnik nije reprezentativan, odgovore je još vrednije sumirati i analizirati, jer su u mnogim slučajevima ispitanici razmišljali na isti način. Razlog za njihovu selidbu ili ono što je prevagnulo, u mnogim slučajevima su isti.

73 posto onih koji su popunili naš upitnik objavljen u Sabad Mađar So-u trenutno živi u Mađarskoj. Skoro polovina ispitanika bili su muškarci (51,4 posto), a polovina žene (48,6 posto).

Što se tiče starosti, 48,6 posto ima između 18 i 35 godina, 26,4 posto između 36 i 45, dok je nešto više od 20 posto starije od 45 godina. 61 posto onih koji su popunili upitnik navelo je da je u braku, a 20 posto u vanbračnoj vezi.

Razlozi preseljenja u Mađarsku

Neke od najzanimljivijih odgovora u upitniku dobili smo na pitanje „Zašto ste odlučili da radite u Mađarskoj?“

39,4 posto ispitanika se za to odlučilo zbog veće zarade, ali mnogo njih, 14,7 posto izabralo je Mađarsku jer su tamo mogućnosti bile bolje – ovde se mislilo na sistem podrške porodici (CSOK), mogućnosti koje pruža EU i obrazovni sistem. Njih 13,8 posto je reklo da tamo mogu više da uštede. 37,5 posto ispitanika je u mogućnosti da uštedi više od trećine svoje plate, 43,1 posto je odgovorilo da su u mogućnosti da uštede manje od trećine mesečno. 19,4 posto njih je izabralo opciju odgovora da nisu u mogućnosti da uštede.

Neki ljudi su skrenuli pažnju na to da u Mađarskoj nije potrebna partijska knjižica da biste dobili posao i to je u velikoj meri prevagnulo u procesu donošenja odluka.

33 posto ispitanika radi u automobilskoj industriji, 93,7 posto je zadovoljno uslovima rada, a 87,3 posto njih nije doživelo nikakvu diskriminaciju.

Razlozi zbog kojih se ne vraćaju

U  upitniku nas je zanimalo i da li bi se vratili u Srbiju, a ako je odgovor negativan, koji je razlog za to, a ako je pak pozitivan, pod kojim uslovima. Evo nekih od odgovora:

„Sa 38 godina ne verujem u bajke i ne želim da se zlopatim kod kuće“

„Moja deca su ovde završila/završavaju školu. Jedno od njih je u radnom odnosu. Oni se sigurno neće vratiti. Lično, ja u Srbiju odlazim samo zbog roditelja. Kada njih ne bude, neću više imati razloga da se vratim.“

„Državni i društveni problemi.“

„Zbog ekonomske i obrazovne situacije u zemlji.“

„Neizvesna politička i ekonomska situacija.“

„Samo ako uslovi budu bolji.“

„Ovde sam se nastanio/la zbog ujedinjenja porodice, navikao/la sam se, živim ovde od tinejdžerskih dana. Imam stabilnije životne uslove, zemlja je članica EU, sigurnija je ekonomska politika, predvidljivija politička atmosfera, uređenije društvo, ,mogućnost obrazovanja na maternjem jeziku, mađarska administracija, mogućnost bližeg nacionalnog povezivanja.“

„Muž i ja imamo visoko obrazovanje. Kod kuće to nije bilo dovoljno da se obezbede osnovni uslovi za naše dve ćerke. Pored toga, u obrazovanju su ostali već samo oni koji nisu mogli da odu u inostrantvo, tako da je to to… svi pedagozi koji su vredeli nešto su otišli.“

„Moje dete se ovde nastanilo, moji unuci su ovde rođeni, tako da je moja budućnost ovde.“

„Malo je mogućnosti za posao na mađarskom jeziku, plate su neadekvatne, teži su uslovi života.“

„Izbor malih, jadnih, zavidnih, nemoralnih itd. ljudi na rukovodeće pozicije na stranačkoj osnovi, često bez odgovarajućeg obrazovanja i znanja, što rezultira samodestruktivnom zajednicom…“

„Nažalost, sve je teže pristupiti bilo kakvim uslugama na mađarskom jeziku kod kuće. Mislim čak i na medicinsku negu. Barem u opštini Čoka, to je sasvim sigurno. Niko ne štiti zdravlje i prava radnika. Svuda ljude prijavljuju samo za minimalnu platu. A na mnogim mestima je to i sve što dobiju.“

Ima i onih koji su se vratili kući

Među ispitanicima je bilo i onih koji su se vratili u Srbiju nakon dužeg ili kraćeg boravka u Mađarskoj. Njih 14 posto zato što im je nedostajala porodica. 28 posto zato što su bili umorni od čekanja na granici. 14,3 posto zato što se ovde osećaju kod kuće, a drugi pak zbog toga što ih je ljubav dovukla kući.

Danas se više ne isplati raditi u Mađarskoj

Prema rečima ekonomiste Kornela Bajtaija, bivšeg direktora Viapan Group u Srbiji, da nije bilo Covida, i dalje bi došlo do velikog pada mogućnosti za zapošljavanje u Mađarskoj, jer je tržište bilo zasićeno ili su problemi rešeni drugačije, drugačijom radnom snagom.

U periodu od 2017. do 2018. broj zaposlenih koje je Viapan posredovao u fabrikama u Kečkemetu bio je preko 100, ali je fluktuacija bila velika. Dešavalo se i da su sređivali posao i papirologiju za ljude iz Vojvodine, a onda se trećeg dana nisu pojavili na poslu, već su otišli u drugu firmu. Međutim, mnogi su i ostali tamo, a oni koji su se snašli, doveli su i svoje porodice.

„Kada smo počeli sa autsorsingom radne snage, ljudi su bili spremni da idu za oko 200 evra razlike, dodatka. Ovde je plata bila oko 400 do 500 evra, tamo 700 do 800. Međutim, posle 2020. godine dogodile su se dve stvari: plate u Srbiji su porasle, može se zaraditi 600 do 700 evra čak i sa spremom od osam razreda osnovne škole. Međutim, u Mađarskoj plate nisu rasle takvim tempom. Skoro su postale iste. Mađarske kompanije trenutno nisu u mogućnosti da ponude uslove zbog kojih bi se isplatilo doći. S druge strane, u Srbiji nije bilo eksplozije plata, ali su se mnogi srpski poslodavci oslanjali na indijske i nepalske radnike. Za njih je 500, 600 evra bogatstvo. Mi se nismo razvili, nego nalazimo još siromašnije zemlje, odakle su ljudi spremni da rade za malo novca.“

Priča Robertove porodice

„Spakovali smo sve u prtljažnik, tako smo otišli iz Vojvodine i počeli sve od nule. Poneli smo štednjak, policu, trpezarijski sto bake moje žene i naravno odeću. Podigao sam i kredit kako bih mogao da iselim porodicu i imam nešto novca za početak“ – priseća se Robert Šoš njihove priče za KecsUP.

Otac četvoro dece pronašao je sa svojom porodicom dom u Orgovanju, te smatra da se nakon dugog vremena i mnogih borbi, njihov život u Mađarskoj konačno vratio na pravi put, imaju siguran posao, normalnu platu, kuću i automobil.

Robert radi kao montažer u fabrici Mercedes. Kaže da voli svoj posao, iako zahteva mnogo rada jer je proizvodnja kontinuirana, ali sami zadaci nisu previše teški. Iako je u početku mislio da nikada neće naučiti, posle nekoliko meseci je potpuno ušao u štos. U početku je radio u tri smene, sada radi u dve, ali to mu nije nikakav problem nakon prethodnog iskustva kao šofera kamiona.

„Za mene je ovo veoma mirno radno mesto. Dođem, odradim svoj posao, posle smene odem kući i nemam drugih briga. Ja to jako cenim.“

Navraćaju, ali se ne bi doselili nazad u Vojvodinu

Tokom razgovora, često se spominje stari dom, Vojvodina. Robert ima veoma lepe uspomene na nju, ali vidi da mladi ljudi tu imaju mnogo manje mogućnosti nego u Mađarskoj ili Zapadnoj Evropi; plate su svuda mnogo veće. Događaje u Srbiji zapravo više ne prati, niti želi mnogo njima da se bavi. Jednostavno kaže da po njegovom mišljenju stvari ne idu u dobrom smeru.

„Većina mojih starih poznanika više ni ne živi u selu. Oni koji su mogli, svi su otišli u inostranstvo, uglavnom u Nemačku i Austriju. Više ne bismo mogli ni da organizujemo proslavu godišnjice mature, tako ih je malo ostalo. A mladih je još manje.“

Robert je mnogo voleo Bajšu, roditelji i prijatelji su ga vezivali za nju. Čak i sada barem jednom mesečno posećuje ovo malo selo, jer mu tamo još uvek žive otac i tašta.

„Nedavno sam, posle ručka, prošetao selom, osećajući nostalgiju; video sam salaš na kojem sam odrastao, svoju staru školu, ulice na kojima sam puno boravio kao dete. Deo mene bi se rado vratio, ali druga polovina trezveno pita; zašto? Naš dom je već tu, u Mađarskoj.“

Ostati ili krenuti?

Priča Eve Horvat ne samo da je individualna, već i sudbina hiljada Mađara sa juga, koji se godinama ili decenijama suočavaju sa izborom: ostati ili otići u potrazi za novim domom u nadi za boljim životom. Šta neko ko traži novu nastambu ostavlja za sobom? I šta zajednica gubi, kada njeni članovi jedan po jedan odlaze?

Eva smatra da su uprkos svim kontradikcijama mnogi ljudi promenu države videli kao dobru priliku. Spremnost za emigraciju bila je posebno jaka među kvalifikovanim radnicima: mnogi su stigli za Mađarsku, a zatim odatle nastavili dalje, uglavnom u Nemačku ili Englesku.

Iako je Eva, pokušala da se vrati, na kraju je ipak izabrala Mađarsku za svoj novi dom. Na kraju našeg razgovora je rekla i da se u Kečkemetu potpuno oseća kao kod kuće. Jedina promena koja se dogodila je da se u proleće 2024. godine preselila u Nađkereš. Njenoj odluci je prethodilo pažljivo razmatranje: dok je u Kečkemetu živela u stanu, sada u Nađkerešu može da živi u kući sa baštom, prihvatajući u zamenu za to svakodnevno putovanje do Kečkemeta. Činjenica da jedna njena prijateljica iz Sente takođe živi u ovom gradu, igrala je ulogu u selidbi, da bi više vremena mogle da provode zajedno. Tako je Evin put vodio iz Sente do Kečkemeta, a zatim do Nađkereša, gde trenutno živi sa svoje dvoje dece u prostranoj kući sa baštom.

Šta će biti budućnost?

Prema zvaničnim podacima, više od 200 000 građana Srbije u Vojvodini ima i mađarsko državljanstvo. Prema podacima iz 2018. godine, oko 250 ljudi iz Srbije je preko zvaničnih agencija otišlo na rad u Mađarsku, ali nema tačnih podataka o tome ko je zasnovao stalni radni odnos niti koliko ih se tamo nastanilo.

Ono u šta su sada sve oči uprte je BYD u Segedinu. Navodno oni računaju na srpsku radnu snagu, te već ima inženjera iz Vojvodine koji su se obučavali u Kini. Biće im potrebno 8000 ljudi, ali je veliko pitanje šta je tu ideja i koliko konkurentne mogu biti plate kako bi se ovdašnjem stanovništvu isplatilo da ode tamo ili čak da putuju odavde, kako je objasnio Bajtai.

„Mađarska vlada je nedavno najavila ambiciozan plan ekonomskog rasta i povećanja plata, sa ciljem da se prosečna plata poveća na 2500 evra, a da do 2028. godine minimalna zarada bude povišena na 1000 evra. Neposredno pre pooštravanja zakona o stranim radnicima, ministar ekonomije Mađarske, Marton Nađ, izjavio je da su gostujući radnici potrebni za sprovođenje plana ekonomskog rasta, „s obzirom da Mađarska generalno ima nedostatak radne snage“. Uprkos protivljenju mađarske vlade ilegalnim migracijama, broj Mađara koji rade u inostranstvu drastično je porastao. Kao rezultat toga, kabinet Viktora Orbana je pre nekoliko godina olakšao radnicima sa Dalekog istoka da rade u Mađarskoj, kako bi doprineo rastu BDP-a. Prema statistici Mađarske narodne banke, njihov broj je prešao psihološki prag od 100 000 u junu 2023. godine. Mađarskom tržištu rada potrebni su strani radnici koji mogu ostati u zemlji najviše tri godine“ – dodao je Kornel Bajtai.

Čak ni Zavod za statistiku Republike Srbije ne zna tačno koliko Srba živi u inostranstvu. Tokom popisa stanovništva iz 2022. godine, Zavod je prikupio podatke o domaćinstvima u kojima član porodice živi ili radi u inostranstvu , te se prema tim podacima radi o 300 000 ljudi, ali je verovatno da je stvarni broj mnogo veći.

Ovaj članak je nastao putem prekogranične saradnje novinara KecsUP-a i Sabad Mađar So-a.

Granica – Reske 3 (Foto: Veronika Sapanoš)